ПолитикаВелики Матија

Никола Трифић23. децембра 2018.1 min

Тешко је ударити на песника. Поготово великог песника! Кренеш на њега клеветом, неделом, свом простотом људске душе и не можеш му ништа.

Добро, можеш физички да га убијеш, али му тиме нећеш учинити превелико зло. Он је себе давно учинио бесмртним.

Велики песници, имају тај дар од бога, да на овај или онај начин, све смртно и пролазно, учине бесмртним и вечним. Како кад, како шта и како кога, по заслузи. Бесмртним и вечним у слави и поносу, или бесмтрним и вечним у стиду и срамоти.

Песници имају речи. Само за разлику од речи обичних људи које су често празне и пролазне, речи песника си велике и вечне. Свака реч, попут неустрашивог војника који је спреман на само-жртву у својој непрекидној борби за истину.

Када се ти раштркани и расејани, „вазда слободни храбри јунаци“ групишу и формирају стих, постају пешадија „вечитих и вечних“, „трајних и неуништивих“, која је у стању да по оној мало пре поменутој „заслузи“, показује, указује и проказује, да овенча славом или прокуне срамотом.

Ко је на великог песника кренуо, велику је будалу од себе направио! Он је то морао да зна. Он и они. Доживотни председник Црне Горе, вечити владар брда, гора и земље неплодне, Мило Ђукановић и његова свита, када су заједно обгрљени у свом бунилу, објавили рат песнику и академику Матији Бећковићу.

Стављањем Матије Бећковића на листу непожељних спрских интелектуалаца којима је забрањен улаз у Црну Гору због наводног штетног деловања по дражавност и уставни поредак те земље, црногорске власти су још једном опалиле шамар демократији, праву на слободу говора и мисли, свим тековинама које би требало да красе једну модерну државу 21. века.

Шта им је то требало ? Питање које се намеће само од себе. Шта власти у Црној гори, објавом овог идиотског рата, којем је додељен епитет „дипломатски“ желе да постигну ?

Можда да понизе људе који су „оно што имају“ и „оно што јесу“, стекли радом, знањем, валидним дипломама и речју у служби борбе за ону „Његошеву правду“ која не лежи у топузу и чији трагови не смрде на човјештву. Да понизе њих и њега историчаре Чедомира Антића и Александра Раковића, правника Дејана Мировића и Матију Бећковића, академика и песника човека од „пера и дела“, човека чији су корени баш у тој Црној Гори.

ЦРНА ЛИ СИ ЦРНА ГОРО

Црна, да црња не може бити. Као да је сама себе катраном полила. Све црно, сем оне беле нити, главне привредне активности данашње Црне Горе и њиховог братског  тзв. Косова, која у свом прашкастом облику, као жила куцавица спаја Подгорицу и Приштину, Улцињ и Призрен. Наравно, све на штету Србије и Срба, али и оно што је много горе, на штету права и правде, зарад неког „бог зна каквог“ зла које чучи у ћошку.

Удар по истакнутим интелектуалцима од стране, те и такве Црне Горе је само наставак анти-српске кампање, која има свој континуитет од 2006. године. Изгледа су црногорске власти након ратова које су водиле, односно које још увек воде, против српског живља и Српске православне цркве у тој земљи, дошле на идеју да отворе нови фронт, стим што је овог пута мета сама Србија и то не њена политичка елита, већ њена памет и интелигенција, која мисли другачије и која нема страх да то што мисли, јавно говори.

Нови рат са старим циљем, да се омаловажи, унизи и понизи све што је српско.

Но, у том свом „новом рату „, „та и таква“ Црна Гора на челу са „Црногорцем прворођеним“ Милом Ђукановићем осуђена је на пораз.

Изабрали су „противника“ који је исувише велики да би био понижен. Противника који не зна за малверзације, лобирања, уцене, намештене референдуме, коме се занат не налази у шверцу и чија се идеологија не крије у сецесионизму.

Тај „противник“ припада много тежој категорији. Он зна истину, зна речи, може да одговори и одговориће, „Матија већ јесте“!

Гостујући на каналу „Алтернативна-ТВ“ у емисији „1 на 1“, Матија Бећковић је рекао да су се у целом корпусу српског народа једино Црногорци и то „не случајно“ сетили да нису Срби!

-Видите, тога се нису сетили Херцеговци, Крајишници или Сремци. Само „данашњи“ Црногорци, или боље речено „Милови Црногорци“ себе не виде као припаднике српског народа. Чак шта више, они себе доживљавају као припаднике неке „пробуђене нације“, чији је идентитет Србија  вековима спутавала а да они, ето тек сад могу да буду своји на своме.

Академик Бећковић је додао да се у сврху промовисања те, „црногорске нације“ потире и фалсификује целокупна српска историја на простору Црне Горе, која се назива „окупаторском“ и „завојевачком“.

-Они из уџбеника избацују Његоша, Марка Миљанова сердар Јанка Вукотића, јер сва тројица су декларисани Срби, а Срби нису што и они, јер Срби су окупатори !?

Бећковић се осврнуо и на „врхунац срама“ црногорских власти да сто година од завршетка Првог светског рата обележавају као стогодишњицу од српске окупације.

Невероватно је да ту 1918. када је пало једно велико царство и када су многи словенски народи дочекали слободу, они доживљавају као окупацију. За њих је војвода Живојин Мишић окупатор !? Па по тој логици, ако су краљ Петар, војвода Мишић и Србија окупатори, онда значи да Франц Јозеф, Оскар Поћорек, односно Аустрија и Немачка представљају слободу ?

„Врхунац срама“ црхогорских власти

Матији Бећковићу је јасан план црногорског режима, по којем желе да 1918. преставе као српску окупацију, као укидање црногорске државности, а све оно до 1918. као српску политику, гушења црногорског идентитета, у којој су сви „велики“ Црногорски у том периоду попут Његоша , Марка Миљанова, сердар Јанка били „убачени Срби“ ништа друго до „српски хегемонисти“, који су радили на стварању тобожне „Велике Србије“.

ИЗМИШЉЕНА НАЦИЈА

Академик Бећковић нема дилему да су историјски гледано Црногорци-Срби, тј. да термин „Црногорац“ представља само територијалну одредницу унутар српске нације, попут термина Шумадинац, Сремац, Херцеговац, Косовац…

Но, данашњи Црногорци су само врхунац пројекта који није почео јуче и чији је циљ да се из српског „ЕТНОСА“ створи нова, још једна у низу нација, због нечијих туђих „виших“ интереса.

Наравно, креатори тога су познати. Зна се и кроз историју и данас, коме „растурени“ и „рашчлањени“ Срби, на више држава и народа, значе „миран Балкан“. По том питању Матија Бећковић каже:

Не треба бити наиван и помислити да они који стварају овакву Црну Гору то раде због Мила и тих „нових“ Црногораца. Наравно да то раде због себе и неког свог важнијег и дубљег плана. Нешто страшно се ваља иза брда. Ово је предходница нечег што прети свету и што би требало да забрине сваког одговорног човека. Ипак, важно је да не затворимо очи и да увек гласно и јасно говоримо истину, без страха, да не буде као у оној пословици „где су сви ћорави и ти затвори једно око“, важно је не одустати од борбе. Поручио је Бећковић.

 

Матија Бећковић

То је то. Матијин одговор. На удар у виду забране, стављања на „црну листу“ проглашавања за „PERSONU NON GRATA“ и све то под плаштом „курвинске демократије“ 21. века, Матија је одговорио на свој начин: Потегао је „велике речи на мале људе“.

Користећи онај свој да од бога, да пролазно учини вечним, као своје једино оружије у бесмисленом рату, који су му објавили и на силу наметнули неки нови „Црногорци“ неке „насађене тикве“ земље његових корена, учинио их је вечним у стиду и срамоти. И тек ће! Као у оној својој чувеној песми, писаној пре више од две деценије неким другим поводом „Ћераћемо се још„!

Желели су да одустане, да га виде пораженог и пониженог а сами ће бити ти који ће изгубити.

Мада, можда и неће. Да се не заваравамо. Можда је тај бесмислени рат такав, да у њему не може бити победника.

Обе силе које су се једна на другу намериле, она „НЕО-црногорска“ што је неделом  скривеним у форми квази-политике ударила и она, српска песничка, која се речју разума брани, неће успети да код ове „друге“ изазовз ефекат и резултат који желе.

Матија је исувише велики и „без мрље“ да би био понижен пред светом, а ОНИ исувише мали и без стида, да би били посрамљени пред собом.

На крају, братски нерешено. Сваком по бод. За једне бод поноса, за друге бод бестидности. Сваком своје, према жељама и заслугама, пред светом, богом и пред оним покољенима „која дјела суде“. До неког новог „ћерања“.

Ћераћемо се још
Све може бити
Сем да се нећемо ћерати

Ово што смо се ћерали,
Само је уводно ћерање,
Предговор главном ћерању

Све има свој крај
Сем ћерања

Из раја смо ишћерани
Али из пакла није нико
И нико се није ћерао толико
Да се није могао ћерати више

Матија Бећковић, одломак из песме „Ћераћемо се још“

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

1 коментар

  • Јакша

    27. децембра 2018. at 05:50

    Какав текст, свака част. Само се оваквим текстовима може указати на стваран положај Срба у Ц.Гори. Ако се данашња Ц.Гора овако понаша према једном великом, рекао бих заједничком песнику, шта може да очекује обичан Србин из нпр.Бара, Тивта… Наравно наша држава (Србија) на све то ћути, али има Срба који говоре. СВАКА ЧАСТ!!!

    1+

    Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.