Војска и НаоружањеЛабудова песма нашег ОРЛА

Никола Трифић12. новембра 2019.2 min

Пројекат „Орао 2.0“

Заједничким снагама Војска Србије (ВС) и фабрике домаће наменске индустрије покренули су пројекат модернизације авиона југословенско-румунске производње Орао у верзијама „Ј-22“ и „НЈ-22„.

Компанија „Југоимпорт-СДПР“ кровна организација српске наменске индустрије, која је због често неспретних најава о развоју и производњи за Србију нереалног оружја анатемисана као „фабрика лепих жеља“ биће носилац пројекта, који има за циљ да народски речено „исцеди суву дреновину“ из ових већ ислужених апарата и омогући њихово задржавање у ресурсу најмање до 2030. године.

Но, иако ВС на папиру располаже са 26 авиона овог типа, већина је због застарелости приземљена, па ће процес модернизације бар према најавама проћи 14 летелица; и то подједнак број једноседа (Ј-22) и двоседа (НЈ-22). Посебно је занимљиво да ће епицентар модернизације у ствари бити двосед варијанта „Орла“(НЈ-22). Добро је познато да је двосед до сада коришћен искључиво за обуку и тренажу, а након модернизације по укупном борбеном потенцијалу превазићи ће своју једносед верзију.

Планови кажу да ће ремонт и надоградња ових ваздухоплова, односно спровођење у дело пројекта „Орао 2.0“ по систему летелица по летелицу, трајати сигурно наредних двадесетак месеци; а након завршетка планираних радова „Орлови“ ће наставити са редовним дежурством на аеродромима у Краљеву и Нишу у саставу 241. ловачко-бамбардерске авијацијске ескадриле „Тигрови“ 98. ваздухопловне бригаде.

Ј-22

„ОРАО Ј-22“

Прича о „Орлу“ коју и врапци знају

Сви љубитељи авијације  на простору бивше Југославије о овом авиону мање више знају све, али није згорег да оно најважније у најкраћим цртама поновимо.

Авион „Орао“ својевремено су заједничким снагама развиле и производиле Социјалистичка Федеративна Република Југославија и Република Румунија. Почетак сарадње Ваздухопловних института две земље, самим тим и корен идеје о настанку заједничког авиона, везан је за ране 70-е године, док је серијска производња летелице номинално трајала од 1981. до 1992. године.

Румуни и Југословени, тада укалупљени у своја два владајућа комунистичка режима, желели су да по угледу на француско-британског јуришног бомбардера „Јагуар“, створе свој авион исте намене. Наравно, одлука да се крене у развој и производњу летелице, која се тада чинила као авантура са крајње неизвесним исходом- имала је своје практичне и политичке разлоге.

Две државе, обе велике кориснице страног оружја, свака са по „20 и кусур“ милиона становника, од чега једна иза тако зване „Гвоздене завесе“, а друга тик уз њу, желеле су да домаћим авионом битно ојачају снагу својих армија, али и да добију одређени тег на ваги која мери политичку тежину у међународним оквирима.

Ипак, због недовољне потентности ваздухопловних индустрија СФРЈ и Румуније, живот „Орла“ није био могућ без „трансфузије стране крви“. Од Британије је купљена лиценца за производњу мотора „Rolls Royce Viper МК-639-47“, иначе мотора врло сумљивог квалитета… Док је касније зарад постизања задовољавајуће ватрене моћи на летелицу интегрисано оружје (ракете, бомбе) како совјетског, тако и западног порекла.

Јагуар

Француско-британски јуришни бомбардер „Јагуар“

Орао није никада достигао ниво и класу свог славног узора „Јагуара“ али без обзира на то можемо констатовати да је његов развој био пун погодак, из простог разлога што је представљао светлосни технолошки искорак за две државе које су очествовале у његовом отелотворењу.

Румуни су своју верзију овог авиона названу „IAR-93 Vultur“ произвели у 88 примерака, које су користли до почетка 2000-их година.

С друге стране Југословени су свог „Орла“ шатнцовали у 115 предсеријских и серијских примерака; а авион иза кога је стала готово цела војна индустрија од Вардара до Триглава имао је своје завршно склапање у фабрици „Соко“ из Мостара.

Орао је у југословенској режији произведен у четири варијанте. Најбројнија међу њима са 57 произведених примерака била је његова основна варијанта „јуришног бомбардера једноседа Ј-22“. Поред ње Орао је произведен у још јендој једносед варијанти „извиђачки-јуришник ИЈ-22“, као и две варијанте двоседа „наставни јуришник НЈ-22“ и „извиђачко наствни јуришник ИНЈ-22“.

Основна намена „Орла“ су удари по копненим циљевима, са малих и средњих висина, односно са малих и средњих даљина.

Летелица има два авио-топа (митраљеза) калибра 23 мм које прати комплет од по 200 пројектила, док  испод крила и трупа на пет носача може да понесе борбени терет (ракете, бомбе) укупне тежине до 2800 кг. Погонску групу овог авион релативно малих димензија (дужина 13.02 м и ширина 9.3 м) чине два већ поменута мотора „Rolls Royce Viper“ која му омогућују максималну брзиину нешто већу од брзине звука (око 1200 км/х).

Заправо ако погледамо у назад, стиче се утисак да је бар у југословенском случају авион „Орао“ био права парадигма постојања те државе. С једне стране огроман потенцијал. С друге стране недовршени пројекат, који и као такав није био могућ без стране помоћи!?

Ристич Миодраг

Најпознатији пилот авиона „Орао“- легендарни потпуковник Миодраг Ристић Рица

Шта очекивати од модернизације?

Не превише! Од бабе сигурно неће настати девојка. Осим што је „Орлове“ нагризао зуб времена, могућнсти наше наменске индустрије не дозвољавају неку Бог зна какву модернизацију.

Ипак, то не значи да она као таква није потребна и да пројекат „Орао 2.0“ није оправдан. Напротив!

Орао и даље заузима битно место у Ратном ваздухопловству Војске Србије. Осим своје основне намене и потенцијалне борбене употребе, „Орлови“ се са такође „Југословенима“ у српским редовима „Супер Галебовима Г-4“ користе за обуку најталентованијих пилота, као њихова одскочна даска за прву изданицу наше авијације Миг-29.

Модернизацијом „Орлови“ ће први пут у свом кокпиту добити дигиталне показиваче… Затим биће извршена интеграција ракета ваздух-земља домаће производње „Врвз-24“, „Врвз-200“ и „М-16д“ домета и до 45 км; као и руске ваздух-ваздух ракете кратког домета Р-60.

Посебно је занимљива интеграција руске ракете Р-60. Захваљујући њој „Орао“ ће први пут у свом веку моћи да извршава лаке ловачке задатке. Ту се прича не завршава. Модернизација која подразумева и рад на мотору и трупу летелице, оспособиће „Орла“ за коришћење још једног занимљивог домаћег „оружја“. У питању је електронски радарски ометач „Радеом-1“ компаније „ЕДЕПРО“, иначе прва справа те врсте и намене произведена у нашај земљи.

Никола Трифић

Уредник портала Геостратег Никола Трифић поред авиона „Орао НЈ-22“ на аеромитингу у Нишу 2018. године

Дакле није лоше. Пројекат модернизације „крштен“ као „Орао 2.0“ сигурно неће направити нов авион, нити ће „Орла“ померити генерацију испред, али ће свакако удахнути нову младост у плућа старог бомбардера и бити нека врста његове „Лабудове песме„, квалитативни искорак и врхунац за последњих петнаестак година службе.

Шта онда?

У књизи Бранка Ћопића „Орлови рано лете“, док за наше „челичне орлове“ можемо рећи да „одавно лете“; и летеће још најмање 15 година, шта онда ?

Заправо проблеми за Ратно ваздухопловство настаће у периоду између 2030. и 2035. године, када ће због застарелости Србија бити принуђена да из употребе повуче велики број борбених и борбено-тренажних авиона.

Тада ће у пензију руку под руку, или боље речено крило под крило- заједно са „Орловима“ и „Супер Галебови“, али и „Мигови-29“ што значи да ће држава морати да издвоји огромна средства како би сачувала своје Ратно ваздухопловство у животу.

Као иделна замена за „Мигове-29“ намеће се Миг-35; док би можда најбоља алтернатива за „Орлове“ и „Галебове“ по принципу „два у један“ био нови руски тренажно-борбени авион ЈАК-130. Но, видећемо?!

Модернизација „Орлова“ сем повећања борбене готовости и оперативности значиће и куповину времена, док се државно руководство не пресабере и види шта ће и како ће?

Дотле, „Орлови“ су ту. Старе добре „Орлушине“ како љубитељи авијације воле да им „тепају“, летеће српским парчетом неба још неко време… Пре него што заувек одлете у легенду.

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

3 коментара

  • Бла-бла-трућ

    12. новембра 2019. at 10:53

    Бојим се да уместо лабудове песме не добијемо лабудова муда. Када год је Југоимпорт сдпр био носиоц неког пројекта у ВС, исти је остао само на лепим жељама. Пре ће Пера лимар из Ђуниса да модернизује ове канте него сдпр.

    2+

    Оставите коментар

  • Simeon

    13. новембра 2019. at 08:48

    Odlican tekst! Pogotovo recenica da je Orao paradigma jugoslovenske drzave. Apsolutno se slazem. Sto se tice modernizacije, videcemo? Mnogo puta su razne stvari bile najavljivane, pa na kraju ne ispade nista… S tim sto bi se moglo reci da je uopste modernizacija aviona prosecno starih 35 godina paradigma ove drzave.

    1+

    Оставите коментар

  • Severnjak

    13. новембра 2019. at 08:52

    Modernizujemo muzejske eksponate… Nase eskadrile sto Migova sto Orlova, Galebova, su bile vec vicene kao stalne postavke muzeja, srecom imamo milog vodju da nas ubedi kako ce ti krsevi posle modernizacije biti konkurentni sa najboljim zapadnim avionima.

    2+

    Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци