ПолитикаМарин Ле Пен- прва дама последњег вагона

Никола Трифић30. октобра 2019.1 min

Дешевања која су обележила прошлу годину у Француској, демонстрације „жутих прслука“ на улицама Париза и других већих градова, као и овогодишњи избори за Европски парламент на којима је „десница“ показала своју снагу, поново су у први план избацила име политичарке која свему ономе што земља „Галских петлова“ у друштвено-политичком, али и економском смислу, данас јесте, представља истинску АЛТЕРНАТИВУ: госпођу Марин Ле Пен.

Када год Французима догори до ноката и лате се транспарената и мегафона, и крену у своју „уличну борбу“ за бољи живот, име Марин Ле Пен доспева у жижу интересовања, не само француске, већ у европске јавности.

И то, због оне мало пре поменуте речи „АЛТЕРНАТИВА!“ Госпођа Ле Пен, се никако не може назвати обичном опозицијом тренутној власти и последњих пар деценија монолитној француској политици.

Она је много више од тога. Њен евентуални долазак на власт значио би потпуну промену курса, раскид са досадашњим либерално-капиталистичким моделом друштва и како многи воле да кажу ВАСКРС, оне старе, заборављене и давно упокојене Француске.

Марин

Марин Ле Пен

Марин Ле Пен рођена је у граду Неја сир Сен 5. августа 1968.године. Мајка троје деце, адвокатица по струци, политичарка по занимању, патриота по убеђењу и лидер по рођењу, тако би се у најкраћим цртама могла описати ова изузетна жена.

Марин је 2011. на челу странке „Национални фронт“ заменила свог оца, истакнутог француског десничара Жан-Мари Ле Пена и од тада је два пута била кандидат за председника Француске, 2012. и 2017. године.

Оба покушаја да се домогне „Јелисејске палате“ била су „за мало“ неуспешна. То посебно важи за њену кандидатуру из 2017. када је поражена у другом изборном кругу од актуелног председника Емануела Макрона.

Марин ле Пен се залаже за већа улагања у одбрану, ограничавање имиграције, увођење смртне казне, ближе односе са Русијом, док је лична карта њене политике: ЕВРОСКЕПТИЦИЗАМ!

Додуше, реч „евроскептицизам“ је тек блага формулација њеног односа, мишљења и става према Европској унији.

За поменуту организацију држава, Ле Пенова сматра да је сервис у служби крупног капитала са сврхом да омогући енормно богаћење мањине, на уштрб националне економије.

Без длаке на језику, кристално јасног става према ЕУ, Марин Ле Пен каже:

– ЕУ какву данас познајемо мора да оде на сметлиште историје. Она је претња за опстанак држава на континенту и њу мора да замени Унија европских нација, или како би се још могла назвати Унија нација Европе, потпуно нова организација, заснована на поштовању суверенитета држава и њиховом праву да сачувају, не само културни и национални идентитет, већ и своју националну економију.

Ле Пенова сматра да ЕУ потире суверенитет држава и да од њих прави модерне колоније. По њој, администрација у Бриселу је само експозитура америчке спољне политике.

Уместо да одлуку  о томе „шта је добро“ за нпр. Словачку, Бугарску и Италију, доносе Братислава, Софија и Рим, то по диктату Вашингтона ради Брисел и како Ле Пенова каже, ако неком такава творевина као сто је ЕУ одговара, онда је то Немачка, јер је између осталог направљена да омогући њен константан економски раст.

Марин Ле Пен

Предводник другачије Европе

Изразито негативан став према ЕУ, глобализму, чак и скептичан однос према НАТО пакту, заговарање неке нове „Европе нација“, није политика која је без подршке. Напротив!

Ипак, нешто дефинитивно стоји на пут љубави Француза и Марин Ле Пен. Зашто се платонске симпатије према њеном лику и делу, заљубљеност у харизму и енергију ове даме, једном коначно не претворе у судбоносно „ДА“ пред Богом? Макар у „ДА“ које би значило њено устоличење на чело државе у периоду од пет година?

Опет бих поменуо ону реч: АЛТЕРНАТИВА!

Колико год, та алтернатива звучала примамљиво, она са собом носи неминова страх од радикалне промене, од непознатог, од једног тотално другачијег поимања Француске, Европе и света. Ту се не ради само о француском, него и о европском страху.

Долазак Ле Пенове на власт, између осталог, значио би и победу Француза у Француској!

Да, баш тако, нисам погрешио у писању: „победу Француза у Француској“! Оних из последњег вагона залуталог француског воза: радника, сељака, заборављених интелектуалаца. Француза из Авињона, Авра, Нанта, што са собом носи низ питања: где су Французи у квартовима Париза и предграђима Марсеја? Да ли су Французи 21. века припадници „беле расе“? Зашто се на француским фудбалским стадионима звижди „Марсељези“? Где је данас Француска Бодлера, Балзака, Золе, Сартра?

Такав расплет догађаја у Француској, готово извесно би довео до ланчане реакције у Европи, са низом сличних питања:

Колико заиста има Енглеза у Лондону?

Зашто се на улицама Берлина чешће чује турски од немачког језика?

Да ли су Немци у свом главном граду само најбројнија национална мањина?

Да ли је Рим италијански град, или само главни град Италије? 

Покушај одговора на ова питања значио би ход по танкој линији која раздваја, очување свог идентитета од екстремног национализма, бригу за будућност „беле Европе“ од расизма.

Ход по танкој линији без краја, у којем је сигуран једино пад на једну од две стране. Да ли на страну очувања „свог и аутентичног“, или на страну угњетавања туђег и другачијег уз неку нову фашизацију континента, ризично је и помислити!

Зато би Европа, вероватно свесна да је не могуће избећи одговоре на ова питања, давање истих најрадије што је могуће дуже пролонгирала, по цену да их остави као аманет и обавезу неким будућим генерацијама. Изгледа, да на сличан начин размишљају и Французи.

Опасно је! Много је опасно волети Марин Ле Пен. Њена политика није летња авантура, напад страсти из прикрајка, са којом се пет дана пале бакље и изврћу контејнери, да би се шести дан на најављено повећање плата од 2% све заборавило.

Њена политика је сапутница за цео живот. Попут фаталне жене, која не тражи предводника, већ је сама звезда водиља. То није ни љубав, ни страст. То је нешто много јаче! Много јаче чак и од љубави, макар од оне у класичном облику. То је ВЕРА! Она чиста, бескрајна, непоколебива. ВЕРА у нешто ново, неокаљано и праведно.

Само као и свака ВЕРА и ова има своју сестру, једнојајчану близнакињу од које је одвојена по рођењу. Сестру, која се зове ЗАБЛУДА!

ВЕРА и ЗАБЛУДА се траже читавог живота, уз бојазан сапутника ове прве да ће се у неком париском ресторану за много година, две сестре- као две већ остареле даме, држећи у рукама дугачку цигарету на још дужој муштикли наћи, и на очиглед свих спојити у једно. Баш тада, када буде било исувише касно за неки „нов“ почетак и још једну животну шансу.

Чини се, да Французи нису спремни за такву врсту ризика. Поставља се питање ЗАШТО?

Вратио бих се за тренутак, на Бодлера, Балзака, Золу и Сартра. Да ли ова имена данашњем просечном Французу, или данашњем француском омладинцу нешто значе? Можда разлог лежи у томе? Или како неки паметнији људи од мене који се баве овом тематиком и приде се држе оне филозофије „да револуцију дижу само гладни стомаци“ воле да кажу: Какав Балзак, Сартр, какви бакрачи!? Није њима још довољно лоше!

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

2 коментара

  • Dragutin

    30. октобра 2019. at 10:43

    Moracu ponovo da vas citiram: svaka vera ima svoju sestru jednojajcanu bliznakinju od koje je odvojena po rodjenju. Sestru po imenu ZABLUDA.
    VERA i zabluda se traze citavog zivota, uz bojazan saputnika ove prve, da ce u nekom pariskom restoranu, za mnogo godina, dve sestre, kao dve vec ostarele dame, naci i na ocigled svih spojiti u jedno.

    Ljudi sta da vam kazem, ponovo sam odusevljen vasim pisanjem. Ovo zaista vredi. Nisam neki postovalac lika Marin Le Pen, ali na stranu to. Ove recenice…
    Samo bih vam savetovao da ozbiljnije poradite na promociji, ako ste iz Bg-a nece vam biti tesko da se povezete sa nekim vec etabliranim medijima. Ja sam sasvim slucajno saznao za vas dok sam na netu trazio geodetsku firmu, koja se zove kao i vi.
    Pisem vam sa velikim postovanjem.
    Prof Dragutin Milic

    1+

    Оставите коментар

  • Draza nije Tito

    30. октобра 2019. at 10:50

    Feeennooommmeennnalllannn text, sve pohvale. O ovoj dami se u nasim medijima retko pise, a iskreno sam misljenja da je ona jedini spas za Evropu!

    1+

    Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.