ПолитикаПредигра пред силовање-на амерички начин

Никола Трифић4. маја 2019.1 min

Да тако то иде. Изражена „забринутост“ председника Америке, за народ њему и њима нипочему блиске земље, зебња и жал због њихове глади и сиромаштва, уперен прст у званично руководство те јадне и унапред прежаљене државе, уз оно увек императивно: Ово мора да се оконча што пре!

Тим речима је Доналд Трамп говорио о стању у Венецуели. Наравно, није пропустио прилику да са на „правди Бога“ налепљене етикете на леђа венецулеанског председника Николаса Мадура гласно прочита „диктатор“ и „тиранин“, и успут онако мимо протокола и дипломатске учтивости да подршку његовом опоненту, лидеру опозиције Хуану Гваиду, означивши га као легитимног представника народа.

Није то због нафте, рече Трамп. Ма какви! Америка је забринута за стање демократије у Венецуели. Чињеница да ова земља има највеће залихе „црног злата“ на свету, које упорно избегава да стави на располагање администрацији из Вашингтона, уопште није повод америчких претњи?! Тако каже Трамп! Још је само хвалило да своје образложење заврши оним „мајке ми“, па да му неко поверује.

Њима је стало до демократије!? Можете мислити. И баш зато је Трамп, коме је не тако давно један део Срба, вероватно наиван, колико и данашње присталице венецулеанске опозиције скандирао „Трампе Србине“, спреман да потегне читаву НАТО камарилу како би Венецулеанце ослободио од њих самих.

Знате како то већ иде: проглашавање хуманитарне катастрофе, неки измишљен непосредан повод, затим авиони, бомбе, крстареће ракете и уместо порушених зграда, мостова, фабрика, једна мала лепо упакована „демократија“ за народ Внецуеле. Бар онај део који преживи.

И шта нам остаје да кажемо, сем: Већ виђено, или ми смо то одавно осетили на својој кожи. Свима је јасно да је у току нова америчка „наранџаста“ револуција, извоз „курвинске демократије“, само специјално скројене и баждарене за потребе венецулеанског тржишта.

Каже Трамп: Гваидо је легитимни предтавник народа! Како да не господине Трамп!? Само, ко му је дао тај легитимитет? Гваидо је лидер опозиције, представник евентуално једног дела народа и то мањег дела и ништа више.

Ипак, није Гваидо проблем. Он је само један у низу „пајаца“, какве није тешко наћи и потурити народу као спасоносно решење. Проблем је Америка и њихово безобразно изигравање Бога. Како је некада Џорџ Орвел писао у својој књизи „Животињска фарма“:

„Сви су једнаки, само су неки једнакији од других“.

Докле више? Можда је то право питање. После Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије, на реду је дошла и Венецуела.

Стим што неће Амери тек тако да ударе. Они желе да створе увертиру за своју агресију, предигру пред силовање. Није довољно само обешчастити жртву, потребно је код ње пробудути мазохистичко уживање у тренутку иживљавања над њеним телом. Зато све раде постепено, по добро опробаном рецепту: подршка опозицији као лагано држање за руке, медијска пропаганда уместо покајничког шапата, да „тако мора“, махање тзв. људским правима, да замени нежно љубљење бутина и учини да животињски инстикт код жртве са пробуђеном жељом „да ипак буде“ надјача њен страх „да не буде“, и на крају гнусан чин. Игра је завршена, „мученица“ је сломљена и у својој јадиковки пред Богом криви све, себе највише, а агресора најмање.

Шта је са агресором? Он је већ далеко. Оставио је траг, поред којег не може да живи, али којем се увек враћа, онако у пролазу и успут, да надахне и инспирише кораке на путу тражења нове жртве. Увек је тако, изнова и у круг. Америка је то.

МАДУРО- недостојни „comandante“

Да се разумемо, од када је Мадуро 2013. године заменио великог Уга Чавеза на место председника Венецуеле, показао се као његова лоша замена. Мадуро није Чавез и то је свима јасно. Нема ту харизму, визију, политички интелект. Један је Уго!

Такав политичар је био у стању, да среди и унапреди државу која се константно налазила под америчком изолацијом. Бареле нафте је вешто претварао у километре аутопутеве, школе, болнице, од растурене гарде каква је пре њега била венецулеанска војска, створио је озбиљну регионалну слилу и што је најважније, успео је да постигне да народ буде сит и задовољан.

То је могао Уго. Био је идеолошки, политички и духовни син Фидела Кастра. Одласком њих двојице Латинска Америка је изгибила ков политичара, какав се још једино ту могао наћи. Велике говорнике, просте али убедљиве дипломате, харизматичне лидере у униформи, којима је омиљена играчка томпус, а идеологија вечна средњошколска љубав, које се нису одрекли са првим седим власима на глави.

У остатку света, такве су одавно заменили налицкани политиканти, јалови дипломци, штребери уштогљених фаца и стерилних осећања, вазда обгрљени са још горим саветницима, климоглавцима из разних управних одбора, директорима банака и страних инвестиционих фондова.

Где је погрешио Мадуро? Он је пре свега недефинисан, недовољно јасан. Његова грешка не лежи у томе, што је покушао да буде оно што није, ни по јада, камо лепе среће, можда би Венецуели било боље?

Његова грешка је та што је покушао да буде оно што не може бити: Чавез.

Николас Мадуро, некадашњи вазач аутобуса, синдикални лидер и верна сенка Чавеза приликом његовог доласка на власт, је прилично траљаво и Венецуели и свету, покушао да прода причу о себи као о неком Леху Валенси из Каракаса.

Прошло је време Валенсе. Било је давно, помало романтично и апсолутно варљиво. Мадуро је морао да зна, да су иза некадашњег пољског синдикалног лидера, стајали они који данас стоје иза Гваида, а њему раде о глави.

Мадуро је наследио државу и ресурсе, а пре свега идеологију и партију, чији карактер му недозвољава да буде страни експонент. Наследио је Венецуелу на путу Уга Чавеза. Морао је да буде лидер, вођа, предводник. Чавез је то био-Мадуро то није.

Николас Мадуро

Николас Мадуро

Од када је Мадуро на челу државе, чињеница је да Венецуела не стоји добро. Реформе су стале, коруција се попут подземних вода поново јавила, народ је осиромашио. Имиџ Венецуеле у свету је далеко гори него у доба Чавеза, а то прате и прилично лоши односи са већином суседних земаља.

Ипак, какав год да је, Мадуро је легитимни председник своје државе, изабран од стране народа. Њихов председник, њихов проблем, њихова ствар. Ту Америка нема шта да тражи. Овде се не ради о спору Венецуеле са неком другом државом, већ о искључиво њиховом унутрашњем питању. И баш зато не чуди што је добар део света, што скривено, што нескривено, данас на страни Мадура. Не због њега као политичара, а још мање као доброг политичара, већ због њега као бране која чува право једне државе на „своје ЈА“, пред најездом јата пирана у лику либералног капитализма и америчког „вишег интереса“.

 

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.