ПолитикаРепублика Српска у раљама „Франкенштајна“

Никола Трифић23. јуна 2019.1 min

Какав је положај Срба данас? Да ли су на Балкану, делу Европе који је предходних деценија послужио као тест-полигон за испитивање људских права, само Срби остали ускраћени за иста? Колико је тешко бити Србин у 21. веку? Бити део проказане и прокужене нације унапред криве за све, и да ли „Република Српска“ полако постаје најскупља кованица српског језика, брана и међа између „права“ и „обесправљености“, црвена линија чије би гажење донело претварање једног народа у обезглављено племе и коначно сазнање, да је Гаврило Принцип, Србин „са оне стране Дрине“, на Видовдан 1914. пуцао у празно?

Зашто Република Српска? Рекао бих, да је она много више од обичног ентитета. Она је симбол опстанка и постојања једног народа. Симбол његовог права, али и својеврстан доказ да „крвави план“ скован на Западу са искључивим циљем да се од Срба направе балкански Курди, беземљаши и чергари на својим вековним територијама, није сасвим успео.

Наш велики  писац Добрица Ћосић је на промоцији своје књиге „Босански рат“ 2012. године о Републици Српској рекао:

„Сва људска и национална права Срба преко Дрине садржана су у Републици Српској, тој прескупој, али и јединој политичкој победи српског народа у другој половини 20. века“.

Излишно је рећи да је Добрица Ћосић био у праву. Увек је био! Тај човек се родио да би писао и говорио велике истине. Можда много веће и од самог народа коме је припадао.

За време свог плодоносног живота, од родне Велике Дренове код Трстеника, учесника НОБ-а, преко епитета еминентног писца и академика све до Андрићевог венца и звања првог председника СРЈ, Ћосић је о историји и будућности Срба, или боље речено „српском питању“ рекао ствари, које ми као народ тек накнадно прихватамо.

Чини се да интелектуално ћопав српски народ, обогаљен вишевековним ропством, храмљући полако стиже трагове које је галопирајући ум славног писца оставио за собом.

Добрица Ћосић

Добрица Ћосић је писао и причао: о нашим „коренима“, о Косову, о „Далеком сунцу“, о „Времену зла“ и „Времену власти“. Многе ствари које смо попут успаваники волели да чујемо за лаку ноћ и да се уз њих надамо неком бољем сутра. Стим што нам је велики писац говорио и оно што би у нама изазвало бес и горчину. Говорио нам је о нашој потреби да лажемо и обмањујемо себе, о лажи као виду спрског патриотизма. Но, о којим год лажима да је говорио, о лажима о Србима или спрским лажима, Ћосић је у ствари,  говорио истину.

Ипак, поред свих истина које нам је рекао, ону за Републику Српску није морао. Она је толико јасна да свако може да је види.

Република Српска јесте велика и величанствена победа српског народа. Колика год била њена цена, мала је за њену вредност и значај.

Победа остварена у нимало лаким околностима, у лудом времену, наравно не без свог греха. Напротив, из опште југословенске кланице 90-тих година, сви су изашли крававих руку и са покојом мрљом на образу. За неке је та мрља Добровољачка улица, за неке Бљесак и Олуја, за неке Сребреница.

Прича коју попут рефрена јефтиног хита понављају Хрвати и Бошњаци заједно са својим западним газдама да су Срби једини агресори у југословенском рату можемо да ставимо у рубрику „како да не“ или окачимо мачку о реп.

Господо, нема невиних ! из рата се као и из јавне куће не излази невин. Поготову  не из грађанског рата. Невини не пуцају, не растурају државе, сем ако оне нису окупациона царства. Невини немају „исламске декларације“,  или „тисућлетње снове“. Невини не убијају, не силују, не пљачкају, невини нису узрок сузе у очима било чије мајке.

Дакле, о чистим рукама и образу нема говора. Једино што из рата може да изађе чисто је САВЕСТ. Стварање Републике Српске представља баш то, чисту савест.

Грб Републике Српске

Да Република Српска није створена, Срби из Босне или бар већег дела Босне, доживели би судбину сународника из Хрватске или са Космета. Другим речима или би били почишћени у некој „Олуји“ или осуђени на свакодневну репресију и тихо изумирање.

У тешким временима када се разбијала једна велика илузија звана ЈУГОСЛАВИЈА, Срби су могли да бирају, или ће као војници у тенковима бранити право на опстанак на својим вековним огњиштима, или ће у аутобусима и на тракторима формирати избегличку колону. Трећа опција није постојала. Тако где „Српска војска“ није остала, нису остали ни Срби. Где се са последњим транспортером завршавала војна колона спремна за повлачење, почињала је избегличка колона спремна за бекство пред прогоном. Колона несрећника у којој свако од њих са собом носи само наду за своје физичко преживљавање, а оставља све друго што то преживљавање чини животом.

Наш народ у „Српској“ је успео. Република Српска је једина територија на простору бивше Југославије која је била непосредно захваћена ратом, а у којој данас живи исти, или приближно исти број Срба, као и пре оружаних сукоба.

Сви знамо да је од 600 хиљада Срба колико је живело у Хрватској пре рата, први попис након осамостаљења те државе, када је она коначно без устезања пред светом себе могла да назове „Независном Државом Хрватском“ дочекала тек 200 хиљада њих.

Судбина нашег народа и на Косову и Метохији била је и јесте подједнако трагична. Данас на том окупираном делу Србије живи четири пута мање Срба него 1999. године. Чак и у остатку Босне и Херцеговине, ван Републике Српске број наших сународника је занемарљив. Да некада није било тако сведочи податак да је Сарајево у бившој Југославији био други град по броју Срба иза Београда.

Баш због свих тих разлога, Република Српска представља велику победу Срба. У њеном стварању нема Макијавелизма. Она није циљ који је оправдао свако средство за своје постизање. Она је насушна потреба народа да остане и опстане на својој земљи. Тврђава која је сачувала Србе прогона, заштитила од „Олује“, спасила од неког новог Јасеновца. Тврђава чији је циљ да и убудуће чува Србе са западне стране Дрине до неких бољих времена и коначног пресаједињења са Србијом.

Да, пресаједињења са Србијом! Свидело се то неком или не, Република Српска и Србија биће једном иста држава. То је историјско право Срба да стану под окриље једне заставе, грба и химне.

Уз сво дужно поштоваље свих, поготово Бошњака, данашња Босна и Херцеговина је државна и политичка карикатура међународне заједнице. Франкенштајн пришивених удова осталих након канибализације југословенског тела, кога у животу одржава само добра воља западних сила.

Распадом Југославије, распала се и идеја о суживоту јужно-словенских народа, пре свега три највећа Срба, Хрвата и Бошњака. Ако њихова заједница као конститутивних народа није била могућа на нивоу Југославије, државе од 23 милиона становника ка је уз то била респектабилан политички и војни фактор, сигурно није и неће бити могућа у Босни и Херцеговини, осиромашеној и малој држави, богатој једино међусобним анимозитетом својих чинилаца.

Уједињење Српске и Србије је не само право Срба, већ и политичка реалност. Наравно реалност која се неће десити преко ноћи. Протећи ће још доста воде Дрином, како би ова славна и опевана река престала да буде граница између једног народа. Дотле треба опстати, и одолети свим политичким и економским изазовима и искушењима, а свима онима који нама Србима, после свих страдања и обесправљивања последњих 100 и кусур година кажу: „Како можемо само да сањамо да ћемо се ујединити“, имамо пуно историјско и политичко право, да пред Богом, људима и светом одговоримо и поручимо: „Сањајте ви да нећемо“!

 

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

4 коментара

  • Milan Miljkovic

    24. јуна 2019. at 13:53

    Republika Srpska jeste vazna za Srbiju, i Srbija treba da se zalaze za njen opstanak, ali u granicama BiH. Zagovaranje njenog osamostaljenja ili pripajanja Srbiji, je krajnje nerealna opcija, samim tim i opasna. To bi bio politicki avanturizam, i stim se ne bi trebalo igrati.

    0

    Оставите коментар

  • Kene

    26. јуна 2019. at 16:12

    Bice Srpska i Srbija zajedno, kao sto ste rekli to je istorijsko pravo Srba. Bravo za tekst! Sto vise ovakvih pisanja, treba narod naviknuti na to kao na realnu opciju, i pre svega pravednu.

    1+

    Оставите коментар

  • Милан Чолић

    28. јуна 2019. at 10:58

    Улепшали сте ми дан са овим текстом, велики поздрав из Вишеграда, Република Српска вас воли!

    1+

    Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.