Друштво и КултураСрпска посла

Никола Трифић14. марта 2019.1 min

Наша чувена крилатица каже: Само слога Србина спасава! Мада није јасно прецизирано, да ли треће од четири слова „С“ значи: Србина или Србију?

Ако своја размишљања темељимо на принципима логике, онда је јасно: Да би био спашен(и) Србин или Срби, ваљда прво мора да буде спашена Србија? Или је можда спас Срба у коализији са спасом Србије?

Неко ће сигурно рећи: да ако буде спашена Србија, ова какву без већих изузетака имамо последњих 200 година, онда се Србима лоше пише. Као у Првом светском рату?! Тада је за спас Србије живот дало милион и двеста хиљада Срба и Српкиња и то каквих? Најбољих! Србија је спашена, али је своју победу у Великом рату могла да слави једино са дезертерима тог рата, јер оних који су јој донели спас и победу више није било.

Баш из тог „Великог рата“, остала је она чувена анегдота, по којој када треба крварити за „живот“ Србије и ставити главу под непријатељску чизму, или пред непријатељски куршум, прво иду војници и официри, затим сељаци и радници, за њима се попут сенке вуку интелектуалци, а на крају долазе лиферанти, лопови, курве и политичари. Ипак, уколико се Србија „спаси“, колона се преко ноћи обрне, па они који су први стали у одбрану отаџбине, у слободи, ако којим случајем преживе постану последња рупа на свирали.

Можда није право поређење, али сигурно сте у данашњем времену чули за случај неког хероја са Кошара, како чека у реду за социјалну помоћ или продаје новине на неком киоску, док се на насловној страни тих новина у крупном кадру налази задњица неке спонзоруше, за чији би недељни хонорар у ријалитију, овај мученик морао да нагребе ратне дневнице за једно две године фронта. Наравно, под условом да му те дневнице буду исплаћене.

Ех када би ране бар упола вределе као нечије дупе! С друге стране, ране се стичу, а дупе се даје, па можда је зато на цени? Зар нас нису учили да је врлина у давању?!

Можда је у данашњем времену најгоре? Каже један мој пријатељ: „Данашње време није измислило курварлук, али га је учинило пожељним и популарним, као ни једно до сада.“

То ме увек подсети на ону мисао Светог Апостола Павла која каже: „Пропаст света ће почети када дођу они људи чија је слава у срамоти њиховој!“ Амин.

Велика мисао. Исувуше, рекао бих. Тера да питање: „зашто се родити“,схватимо двојако. С једне стране, као да је упућено нама, на почетку живота, на које кроз своје битисање требамо да дамо одговор. И с друге стране, као на питање нас самих, упућено Богу, само на крају пута, као последњу молбу за спознајом велике истине пре коначног ослобођења. Него, да оставимо „дубоку филозофију“, Библију, Стари и Нови завет по страни, да се вратимо ми „слози„. Шта је уопште слога?

Кажу, неки виши облик свести. Ако „свест“ почиње од „самосвести“, од упознавања себе, својих врлина, мана, односно од онога „ко сам“, „шта хоћу“, „шта могу“, сама свест би била упознавање света око себе.

Свест у неком ширем контексту: узвишеном, друштвеном, националном, подразумевала би питања: Ко смо? Шта хоћемо? Шта можемо? Пут самосвести до свести носи са собом и онај преображај, када ја постаје МИ, а оно „за мене“ постаје „ЗА НАС„.

Преображај попут „процеса“. Само не Кафкиног-књижевног, већ оног природног, нешто попут претварања ларве у лептира. Прихватити то „ми“ и „за нас“, подразумева, одрећи се свега личног и себичног, што је садржано у оном: „ја“ и „за мене“. Бити свестан ствари за опште добро, за добро свих. Ваљда је то слога, или бар пут до ње?

Да ли је у нас Срба, она уопште могућа?

Понекад помислим да се рађамо са две особине: пркосом и контрадикторношћу.

Због пркоса смо храбри у борби, непокорни пред јачим, способи да се изборимо за слободу.

Ипак, збок контрадикторности често са том слободом не знамо шта ћемо. Пркосом одолевамо сваком непријатељу, контрадикторношћу постајемо непријатељи сами себи. Пркос рађа храброст, којом побеђујемо јаче, контрадикторност рађа кукавичлук, којом губимо од себе.

Неодлучност, лакомисленост, неспособност одабира циља, је Србе коштала виш него било који други народ на свету.

Шта ми уопште хоћемо? Питање, на које због контрадикторног приступа животу, никада нисмо имали одговор. Готово да нисам упознао Србина, који тачно зна шта хоће. Ако би ми се којим случајем учинило да јесам, врло брзо бих схватио да је у питању асимилован, да не кажем посрбљен Јеврејин, Цинцар или Мађар.

Волимо Русију, али би радије живели на западу. Мрзимо запад, а волимо све што са тог запада долази. Не волимо народе бивше Југосллавије, а плачемо за државом чији су они били саставни део.

Наравно контрадикторност нема само ширу „националну“, већ и личну димензију. Тако мушки део наше популације проводи време у нади и уверењу, да ће им синови у својим животима радити све оно што неће ћерке. За супруге бирају онакве жене, какве не би волели да буду њихове ћерке, када и саме постану нечије супруге.

Наше жене, се удају за оне мужкарце, са којима се пре тога никада не би забављале, а забављају се са онима, за које се никада не би удале. Иначе када смо код „наших жена“, ту је она код Српкиња свеприсутна особина: Моле се богу да ће им мужеви опростити све оно из прошлости и садашњости, за шта ће саме учити своје синове, да никада, ни по коју цену, не опросте својим женама.

ДРУГО ЈЕ ТО…

Реченица која код нас увек долази на крају разговора, као оправдање пред собом, људима и Богом, за сопствену контрадикторност.

-Јеси чуо? Онај је запослио своје дете преко везе?

-И ти си своје.

-Друго је јо.

-Еј, не могу да верујем, докле смо ми догурали?! Па, човек је дошао са села и постао директор!

-И ти си био директор, а такође си дошао са села.

-Друго је то.

-Ех, мој син ожени ону?! Буди бог са нама…

-Па ни ти ниси била светица пре брака?

-Друго је то.

Контрадикторност са собом повлачи и једну чудну особину: Увек нам је драже оно што је било, или што би могло да буде, од онога што јесте.

Краља смо се сетили, тек када је био мртав, а социјализам што дубље томе у историју, све нам је милији. Увек смо за опозицију, пружамо јој безрезервну љубав, док не учинимо да постане власт, а онда је презремо. Ваљда зато што презиремо „данас“, а обожавамо „јуче“, а сав презир према „данашњем дану“, претвориће се у велику и сетну љубав чим „данас“ постане „јуче“. Оно „сутра“, волимо само зато, што ће и само постати „данас“, а када осети сав гнев који то подразумева, сели се у безбрижни храм љубави који се зове „јуче“.

Зато и не чуди, што су неки Срби које славимо као велике, за време свог живота били, благо речено непопуларни.

Историчари кажу да је неустрашиви вожд Карађорђе, само једном у животу заплакао и то због тога што није могао да прихвати да га његов српски народ куне и проклиње, у исто време док га једна Царска Русија велича и одликује као великог хришћанског борца против Османлија. Његовог кума и џелата Милоша Обреновића, савременици су доживљавали као неуког сељака и свињара, који је себи много дозволио, само зато што је Србији први пут после „Косова“ вратио државност.

Можда ће звучати као крајњи јерес, али далека историја каже да је Свети кнез Лазар, који се према скорашњим анкетама сматра највећом личношћу српске историје, пре него што је као мученик страдао на Косову, од стране Срба свог времена доживљаван као моравски силеџија, који је на правди бога ослепео Николу Алтомановића и отео му Ужице.

Излишно је рећи, колико народ 19. века није био у стању да разуме ону најмудрију српску главу-Његошеву. Такође, занимљив податак каже: да је још једна заслужна личност наше историје краљ Милан Обреновић, који је удвостручио територију Србије и у њу поред железнице, довео и телефон и то само седам година након његовог открића, толико био разочаран статусом у народу, да је јавно говорио, да му је једина жал у животу та што је Србин, па макар био и српски краљ.

Зашто је то тако?

Можда зато што смо као народ на нивоу петнаестогодишњег детета, које само зна „да неће“, али је исувише незрело да схвати „шта хоће“ и „шта може“?

Иво Андрић је описујући Србе, то боље урадио у једној реченици, него што би било ко други у томовима књига. Говорећи о Србима, Андрић је рекао: „Срби никада нису ЗА, али су зато увек ПРОТИВ.“

Вањда је тако? И вероватно је то разлог зашто у националном преображају и процесу претварања, „ларве“ у „лептира“, наша „ларва“ никако не успева да се претвори у нешто тако лепо, као и само име које га описује: „лептира“, довољно јаких крила да узлети и види свет око себе. О претварању и преображају у (двоглавог) ОРЛА-крилату неман, која господари земљом над којом лети, бесмислено је и говорити.

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

5 коментара

  • Јована

    15. марта 2019. at 15:10

    Зашто је ово оволико тачно? Просто ми је криво.

    3+

    Оставите коментар

  • Franko

    17. јуна 2019. at 06:35

    Ljep pozdrav iz Hrvatske. Sreca pa pripadam starijoj generaciji koja zna citat cirilicu, te sam tekst jako dobro razumijo. Tekst kida, stim sto napisano, bar u vecem djelu, vazi opcenito za sve ljude, tako da bi se moglo rec „Ljudska posla“.

    2+

    Оставите коментар

  • Milan

    22. јуна 2019. at 01:52

    Zaista sjajan i poucan tekst, mnogo predivnih recenica, koje odzvanjaju u usima. Kao sto neko rece u komentarima, pravo remek delo.

    1+

    Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци