ПолитикаПрича о Бакиру Изетбеговићу: „ДА ГА ВИДИ БАБО!?“

Никола Трифић7. децембра 2019.1 min

Народ је склон да верује свакаквим причама! Једна таква каже да се људи након своје смрти, пошто их прво ужа и шира родбина удобно смести који метар под земљу, мистериозно из тог конфора искраду, и под велом ноћи неком чартер линијом одлете на небо!?

Кажу, тамо горе на небу, влада велика досада и једина занимација им је да гледају нас доле на овом свету преостале; а позиција „горе“ је таква да се све види као на длану, и ниједан наш потез не може да им промакне.

Живети на Балкану често значи веровати у чуда. Наравно речи „чудо“ или „чуда“, нису ништа друго до културан назив за глупост, али ако је то ипак тачно (неким чудом), онда нема сумње да је „тамо горе“ из неке свечане ложе Алија Изетбеговић– рахметли бабо председника босанскохерцеговачке (читај бошњачке) странке СДА- Бакира Изетбеговића, последњих  година јако поносан на свог сина! Има и због чега: „мали“ је скоро исти он.

Алија и Бакир И.

Алија и Бакир Изетбеговић

Вук Стефановић Караџић је некада давно описао разлику између „паметног човека и простака“. По Вуку паметан човек жели да у свему буде бољи и напреднији од свог оца, а да његов син- једног дана, у свему буде бољи и напреднији од њега. Простак, с друге стране не види потребу за променом и напретком. Напротив! Он промену доживљава као пораз- а напредак као губитак, и зато жели да у свему буде исти као свој отац, а да његов син буде исти као он.

На жалост знамо да добар део бошњачке елите коју је некада предводио Алија, а на чијем челу се данас бар у политичком смислу налази Бакир, не воли, па чак и презире Вука С. Караџића. Доживљавају га као великосрпског манипулатора и крадљивца онога сто они називају „босански језик и босанчица“, па им стога вероватно није битно шта је овај мудри човек пре два века говорио. Њима је вероватно ближа и дража она народна „о иверу и клади“; односно о „иверу“ које све и да хоће не може далеко од своје „кладе“. Управо ту теорију више него било ко други доказује Бакир Изетбеговић- настављајући породичну традицију сумануте политике прављења више држава од једне.

Алија је својевремено својом „Исламском декларацијом“ и елемнтарним несхватањем и непознавањем реалности у којој живи постао један од главних протагониста у растурању једне државе, а изгледа да је и син две и по деценије касније кренуо очевим стопама.

Руку на срце држава коју је растурао Изетбеговић сениор била је много већа и јача од оне којом се бави његов син. Но, времена су се променила- све велико је у међувремену постало мало, тако да резултатима никако не треба гледати у зубе.

Изетбеговићима је изгледа у генима да секу грану на којој седе. Тако је покојни Алија својевремено растурао државу, чији је опстанак био једини гарант опстанка републике из које долази. Југославија је неспорно била вештачка творевина, политички експеримент на који су „блесави“ Срби у тренуцима свог бунила помешаног са урођеном мегаломанијом пристали- и као таква је морала да се распадне. Ипак, ако је постојала република унутар Југославије која је требала да се свим силама бори за њен опстанак онда је то Босна и Херцеговина.

Разлог је прост, БиХ је била и јесте Југославија у малом.

Србија је пристанком да се та држава створи, децембра 1918. (Краљевина СХС) пуцала себи у ноге, направивши од своје нације политичког, културног и верског богаља који је преспавао 20. век. Тај богаљ ће тек на крају двадесетог столећа у којем су све нације јуриле за сопственим идентитетом, у општем мраку бунилу и метежу, шепајући покушати да нађе оно што је имао на почетку истог – СЕБЕ.

Позиција БиХ била је потпуно другачија. Она сигурно не би опстала у данашњим границама да 1918. није дошло до стварања заједничке државе. За БиХ је идеја о „братству и јединству“ колико год она била шарена лажа, представљала основ за њену територијалну целовитост. Имајући све то у виду просто је невероватна политика Алије Изетбеговића 90-их година, који се понашао као да није рођен у тој напаћеној земљи чији је сваки грумен чешће заливала крв него вода, већ као да је на њу пао директно са Марса.

Алија

„Спреман сам да зарад независне Босне жртвујем мир“ чувена изјава Алије И. уочи рата у БиХ

Алија је прошао дуг пут до стицања политичке моћи, али и способности манипулације сопственим народом. За време Другог светског рата био је припадник организације „Млади муслимани“, да би 1946. од стране комуниста био осуђен као сарадник нацистичке „Ханџар дивизије“! Ипак, након што су му тадашње власти сумњиво опростиле „грехове из младости“, Изедбеговић сениор је напрасно одлучио да се изјашњава као „Србин муслиманксе вероисповести“; а онда када је схватио да ни то није  формула којом се профитира код Тита и партије- решио је да буде узоран комуниста и  поштован правник. И био је; све док једног дана Шејтан није посетио Алију, и натерао га да прво напише, а потом 1970. године и објави фамозну књигу „Исламска декларација“! У тој књизи због које се нашао у немилости „чувара поретка тадашње државе“, се много пре Исила, Ал-Каиде, Боко-Харама помиње уређење земаља по правилима сунитског ислама, принципу верског калифата и шеријатског права.

Све то је до почетка турбулентних 90-их година од Алије створило виђеног муслимана-  лидера у очима свог народа; а Алија је свој напаћени и свакако страдални бошњачки народ тих година успео да два пута жедног преведе преко воде. Први пут, када је убедио Бошњаке да га следе на путу рушења Југославије, под изговором да морају да се ослободе утицаја Срба и Хрвата (наручито ових првих), а онда када се сетио да Срби и Хрвати нису по Бошњаке реалност на нивоу Југославије, већ БиХ, уследила је нова шетња после које уста остају сува, а ноге мокре, и ново убеђивање, само овог пута да са тим истим Србима и Хрватима морају да граде нову Босну и Херцеговину.

Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских институција! цитат из књиге Исламска декларација- Алије Изетбеговића.

Оно што Алија за живота није успео да објасни, јесте како то да суживот јужнословеснких народа поготово Срба, Хрвата и Бошњака није могућ у једној великој држави од 23 милиона становника, која уз то представља озбиљан војни и политички фактор, а јесте не само могућ, већ нужан и обавезан на нивоу једне мале БиХ, и то после крвавог грађанског рата и више од сто хиљада жртава на свим странама.

Одговор на то питање дужна је да да и међународна заједница, тачније њен западни део, који је подржао политику Алије Изетбеговића и осталих југословенских сецесиониста. Могу слободно- чисте савести да кажем, да се Запад према Балкану увек понашао по принципу „како ветар  дува“, с тим што је тај ветар увек морао да дува у лице Србима и у једра свим српским непријатељима. Запад је за ове просторе увек био као „со“: с једне стране со за српске ране, и с друге со за срско месо сервирано у тањирима српских Ханибала!

Него, да оставимо Запад бар овај пут по страни, њихово лицемерије је добро познато. Да се вратимо ми „династији Изетбеговић“. Као последицу Алијине политике, имамо данашњу БиХ: имитацију државе, протекторат који у животу одржава само „добра воља“ страних сила. Такву државу, или боље речено такву „државно-правну скаламерију“ Алија је у аманет оставио свом сину Бакиру.

А Бакир ?

Бакир ужива у игрању своје омиљене спортске дисциплине „ударање главом у зид“, док се у паузи вероватно опушта уз велики хит Забрањеног пушења „Гузоњин син“.

Мало који политичар је толико несвестан ситуације у којој се његова држава налази као Бакир Изетбеговић. Склон је непромишљеним и запаљивим изјавама, које се крећу између претњи и сулудих обећања.Често истиче како ће укинути Републику Српску, обећава да ће увести БиХ у НАТО, а када нема шта да ради најављује како ће БиХ признати тзв. државу Косово. Све те изјаве су обичне тираде, трице и кучине које служе да потпирују и овако узавреле страсти.

Да Изетбеговић млађи има политичку моћ и ингеренције да те најаве спроведе у дело, онда би све ти имало смисла, а овако ?!

Бакир Изетбеговић је само политички представник свог народа, једног од три конститутивна унутар БиХ, али не и саме државе. Он не може да одлучује у име БиХ, већ само у име свог народа унутар ње. Бакир је до скора обављао функцију бошњачког члана Председништва БиХ, и као да није знао да протумачи надлежност ове функције. БиХ је тако скројена, да на државном нивоу одлука може да се донесе само у сагласје сва три конститутивна народа: Срба, Хрвата и Бошњака. Наравно, у пракси је ралније да се Бог и Ђаво договоре о заједничком месту пребивалиштва него Србин, Хрват и Бошњак о било чему.

Бакир Изетбеговић иначе архитекта по струци, уместо да подупре и ојача темеље страћаре у виду државе коју је наследио од свог оца- својом исхитреном и непромишљеном политиком на њу делује попут булдожера, спреман да је заувек сруши. Као да региону и свету жели да доказе легенду о „тврдој босанској глави“!? С тим што се у тој легенди не зна тачно ком од три конституитивна Босанца припада та глава? Можда се она налази на раменима неког Пере или Лазе, или чак Јосипа или Фрање; па се бојим да ће на крају Бакир доказати једну другу легенду о Босанцима!? Легенду о ономе у  глави! Само, на жалост по Бакира власници тог капитала „у глави“ се добро знају; а то нису ни Перо ни Лазо, а богами ни Јосип ни Фрањо, већ се они увек, једино и искључиво зову Мујо и Хасо (Суљо).

 

П.С. Циљ овог текста је да се укаже, на по мишљењу аутора штетну политику некада Алије, а данас Бакира Изедбеговића. Текст нема за циљ да на било који начин увреди Бошњаке, или велике бошњачке жртве у последњем рату. Све асоцијације употребљене у тексту, узете су искључиво како би се боље описала личност два политичара. Геостратег је свестан експлицитности и провокативности текста, али подвлачимо: он није писан са намером да вређа национална или верска осећања. Ипак, ако је читање текста увредило било ког (коју) припадника (припадницу) бошњачке нације, уредништво портала „Геостратег“ и аутор Никола Трифић, упућују искрено извињење.

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

2 коментара

  • Bosnjak

    7. децембра 2019. at 09:08

    Jaoj koja cetnicko velikosrpska propaganda. Pa daj pogledaj Dodika! Kakva je Dodikova politika, pa ko rusi Bosnu? Dodik ili Bakir!

    0

    Оставите коментар

    • Никола Трифић

      7. децембра 2019. at 11:01

      И Додик и Бакир… С тим што Додик то не крије, то и је поента његовог политичког биствовања, из његовог угла, или из угла ширих српских интереса то је логично, код Бакира би политика требала бити другачија, а да ли је? У БиХ је много тога апсурдно. Ипак, највећи апсурд је то да се распадом Југославије, распала и идеја о могућем суживоту Бошњака, Хрвата и Срба као конституената у једној држави, а данашња БиХ почива на томе… И то је чињеница, чак не ни историјска, колико политичко-правна… Нема то никакве везе са било каквим „србовањем“, „Великом Србијом“, или било чим сличним.

      1+

      Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.