Друштво и КултураБеседа о женама и политици (уметност обмане)

Никола Трифић7. јуна 2019.1 min

Принцип завођења жена, и освајања подршке народа у политици је врло сличан:

„Ако кажеш оно што мислиш, нећеш добити оно што желиш“.

Е сад… После ове изречене тврдње, или констатације, како вам драже, можда би било најбоље да кажем ону безобразну реч, која почиње са „ЈЕ“, а завршава се са „БИГА“, али због озбиљности теме, и општег квалитета јавног дискурса, решио сам да вас поштедим, а себе лишим простаклука.

Наравно, можда се ви нећете сложити са мном? Поготово ако сте дама, можда вам ове речи звуче превише грубо, али верујте: Не говори то пакост и злоба.

Знате, постоји онај математички интервал од колевке до гроба, што се „живот“ зове, и сва она разнолика патња којом је обојен, а коју називамо „искуство“, е па то искуство; иначе оном мало пре прозваном животу потпуно непотребно и сувишно, понекад прошапуће, зајеца, закука, или ако скупи довољно куражи гласно проговори.

Заводници жена и освајачи „гласа“ народа у политици, шта им  је заједничко? Одговор је ЛАЖ!

Не постоје две лажљивије групе (не)људи. Лаж је основ њиховог постојања, хабитус њиховог организма, темељ, потпорни стуб и кров; сва суштина њиховог бића. И једни и други, имају тај посебан таленат да у сваком тренутку, не марећи за последице, кажу тачно оно што стране преко пута жели да чује.

Политичар ће митинг пред непознатим људима почети речима: Браћо и сестре! Ипак, ако тај митинг има националну конотацију, обавезно ће додати: Јунаци и Обилићи! Уколико разговара са особама, које иначе не може очима да види, назваће их: „госпође и господо“, а ако се задеси пред неким неуким човеком, који „сирома“ од школе има два разреда и два падежа, без обзира да ли тај живи на селу, или у граду, частиће га епитетом „поштени домаћин“.

Што се заводника, да не кажем швалера тиче, е они су тек посебна прича. Заводник ће еманциопованој и образованој жени рећи, како је баш њу чекао читавог живота. Но, уколико налети на неку госпођицу, која се са књигама није превише дружила, и којој је удаја главна преокупација, казаће јој, како само таква жена може бити верна супруга и добра мајка. Заводник ће уз подршку доброг вина, у романтичном амбијенту неког ресторана, девојци која нема своју прошлост са мушкарцима, после дубоког уздаха и поквареног колутања очима, рећи: Како не може да поверује, да такви „анђели“ у овом изопаченом свету још увек постоје, и како је он „наравно“ не заслужује, али судбина је тако хтела па ће ипак „поћи“ са њом. Ипак, ако се на њеном месту нађе нека потпуна супротност, дама кроз коју је да простите прошла цела Моравска дивизија са све резервним саставом, не брините, неће га то уплашити. Рећи ће, како он заправо поштује жене које су „прошле и проживеле“, и да су једино оне довољно зреле за нешто ново и озбиљно у животу.

Мада, неко ће сигурно на ово досадашње „писаније“ имати примедбу у стилу: У реду имамо жене с једне стране, али и с друге. Зар народ не чине и жене?

Видите, наравно да чине. У општем смислу, народ чине жене и мукарци, то није спорно. Ипак, у политици ствари стоје мало другачије. У глави политичара народ је једна бесполна и често безглава маса, чија се индивидуалност његових јединки огледа једино у томе, да ли је или није у судбоносном тренутку, гласачки листић убачен у праву гласачку кутију.

Него, да ми сублимирамо лажи „јунака“ ове приче: Политичара и заводника. Она се пре свега односи на две врсте обећања. Политичар ће народу обећати, да ће након што добије оно што жели, а то је власт, остати исти и непромењен. За разлику од њих заводници имају обрнуту логику. Они ће својој „лепшој половини“ обећати, да ће након што им буде дато оно што траже, а сви знамо шта је то, проћи кроз тоталну катарзу и доживети потпуну промену. Зар то не звучи срцепарајуће? Вечита тежња народа, да се њихов изабрани „вођа“ не промени и не поквари, и вечита тежња жена, да се њихов мушкарац промени и поправи. И све то од Адама и Еве и првог племенског старешине па до данас, спаја обећање које се на крају испостави као ЛАЖ. Наравно лаж, која увек успева. Зашто је то тако?

Заправо одговор је прост. Ако и сами кренете путем политике, или завођења, у ту тешку борбу да вам очи преко пута стидљиво намигну једно ДА, на првом кораку научите да лажете! Све остало ће ићи само од себе. И запамтите: И даме од својих каваљера, као и народ од својих политичара очекују, да много пре него што „овај“ задовољи њихове стомаке, потребе, националне амбиције и сексуалне фантазије, изнад свега на првом месту, нахрани њихове уши. А шта боље храни уши него лаж?!

Њена супарница „истина“ је тешка, трауматична и често трагична. Лаж је више него било шта друго људкса категорија. Она оплемењује, надахњује, целива и изцељује. Људи се рађају дочекани лажном срећом, живе праћени лажном бригом, и одлазе испраћени лажном тугом.Чак шта више, никада неће постојати толико „лажова“, колико је имало, има и имаће оних који једноставно воле да буду слагани. Па, када је тако… Шта да вам кажем? Лажите и ви! И не заборавите једно: Највећа лаж људи, је она да воле истину. Сто посто проверено, без даљњег!

 

ПС. Циљ овог текста је био, да се на ироничан начин укаже на сво лицемерје и рђу људске душе, тамо где се она по мишљењу аутора врло често испољава. Писање није имало за сврху да вређа било кога, поготово не жене, нити да промовише лаж како истинску моралну категорију. Ипак, ако је текст увредио макар и једну даму, или је неког охрабрио у лажи, онда он није испунио своју сврху. Уз моје искрено извињење.

 

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

1 коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци