ПолитикаДа сам мушко само један дан?!

Никола Трифић8. маја 2020.1 min

Да сам Вучић

Поднео бих оставку! Моменталну! Без много размишљања и оклевања… Сазвао бих конференцију за новинаре у згради Председништва, нигде другде. Не бих желео да за „опроштајно збогом“, морам да се „потуцам“ по студијима РТС-а и Пинка. Нећу да Сарапина фаца буде она пред којој ћу рећи крупну вест. Само зграда Председништва- онако како и доликује председнику. Постројио бих иза себе целу свиту, све министре, све секретаре и саветнике… Били би на крају крајева на месту на којем су и навикли да буду, близу мојих леђа и близу мог дупета. Док полако идем ка микрофону постало би ми јасно оно наше проклетство- да у Србији ко ти стоји иза леђа и ко ти вири из дупета, у ствари ти највише ради о глави. Схватио бих, да су ме заправо највише „рибали“ и највише сатанизовали због њихових глупости; њихових лажних доктората, Савамала, намештених тендера, којекаквих тетки из Канаде, и ко зна чега још. Знам пустили би они сузу тог дана за мном, само лажну- јефтину. Пре него што суза падне на под, заборавили би за кога плачу. Већ колико сутра чим се пресаберу- покуцали би на врата нових партија, и били би примљени, сви до једног. Верујте: било би им опроштено све. Они су кадар који се не одбија… То су професионални „дупеувлакачи“ а такви су потребни свима. Њима се сваки вођа обрадује, бар на почетку. Дођу као јастук „за под тур“, за удобније смештај сопствене гузице, све док једног дана не постану чир на истој који те кошта главе. Али, то дође тек на крају. А ко још на свом почетку, размишља о крају? Помислио бих у себи: Ех да су ово „она времена“- она стара добра времена, па да их све погубим! Европа за свој срећан живот не треба да измишља ништа, довољно је да врати оно давно измишљено: гиљотину и вешала!? Но, знао бих да је касно за таква размишљања. Био бих савршено свестан, којим сам поводом тог дана у Председништву. Када бих коначно стигао до микрофона, дубоко бих уздахнуо, наместио руке у карактеристичан положај, и после краћег увода, рекао бих следеће: Одлазим! Тражили сте, гледајте! Нема потребе за шерпама и лонцима, „жутим паткама“; понестаје и вама идеја. Не желим грађанске немире, не желим сукобе, етикетирања, поделе на ове и оне, на „Прву“ и „Другу“ Србију, на родољубе и „Пету колону“, на русофиле и англофиле; ништа од тога нама није потребно. Хоћете да одем, и отићи ћу! Затим бих направио паузу- скоро па драмску, отпијо бих гутљај воде, а онда бих са дозом ироније- и то по први пут са дозом оправдане ироније наставио: Желим вам срећу са њима. Знате, држава није удовица која пошто остане без мужа, може да изабере вечну самоћу. Држава је жена која неће остати ни невина, нити ће дуго бити у целибату, неко ће „да простите“ морати да се гузи са њом. Када сте терали мене, немојте ми рећи да нисте знали из које групе ће вам доћи „нови тата“, или „нове тате“, боље речено. Вашу мајку Србију сте извукли из моногамног патријахалног брака са чврстом руком, и увукли сте је у либералну полигамију! Срећно вам било. Овде бих ставио тачку. Не бих дозволио новинарска питања. Отишао бих кући, схватио бих да имам троје деце, и посветио бих се њима. Можда бих размишљао о повратку, или још боље, после неког времена кандидовао бих се за председника скупштине станара- чисто да ме жеља мине.

Ипак, знам да после тог дана и поднете оставке више ништа не би било исто. Моја личност би се поделила на два дела. Одрастао и велики Вучић би остао на једну страну, а на другу би се издвојио „мали Алек“, онај што је још у основној закинуо школску библиотеку за књигу „Ђулиђи и Ђулићи увеоци“. Мали Алек би био поносан на то што је био председник, што је баш он отворио приступна поглавља са ЕУ, што је баш он први после распада Југе купио хеликоптере, авионе, системе Пво за војску. Био би он поносан, и на по који Клинички центар, ауто-пут, стадион… Нашло би се тога.
Ипак, велики Вучић би био потиштен и разочаран. Био би љут на све- а највише на себе. Често би враћао филм, и било би му криво што се више пута огрешио о Устав Србије, што је угасио и последњи пламен српских институција на Косову и Метохији, што је био прек, нагао, усиљен, што је због своје „радикалске“ ћуди оживео упокојену „ДОС-манлијску“ опозицију у Србији. Било би му криво и због оних поменутих „дупеувлакача“ које је исувише близу држао себи. Сетио би се он и оног обећања „о канцеларији за брзе одговоре“, и оног- да за разлику од „жутих“ неће продавати „породичну сребрнину“, и да ће се после Мишковића обрачунати и са осталим тајкунима… Пашће му на памет и још нека обећања које је успут појео мрак. Можда баш онак мрак из Савамале?!

Велики Вучић би сео у свој тросед испред ТВ-а, а на ТВ-у би гледао оно што је од медијске сцене оставио: ријалити, ријалити, ријалити, по неки идијотски јутарњи програм, и још идијотскији шоу програм, па опет ријалити, ријалити, и тако у круг. Хвалио би му садржај на ТВ-у; културни и образовни програм, „Добро вече децо“, „На слово на слово“, разне озбиљне политичке емисије и политичке дебате. За све то морао би да копа по интернету… Истом оном интернету, који је некада перципирао као место одакле се одапињу стреле које гађају његово политичко срце. Постао би депресиван и тужан, а онда би од малог Алека позајмио већ позајмљену књигу „Ђулици…“и почео би све испочетка.

Политичари Србије

На територији Србије су се у последњих 30 година у правном смислу промениле 3 држава, неколико система, али је политичка елита готово све то време остала иста

Да сам опозиција (она опозиција)

Појео бих говна! Ух, како бих само добро гована најео! Стао бих испред огледала и тешка срца признао бих себи- да сам заправо ја узрок данашњих фаталних последица. Да сам ја учинио да вампири и авети прошлости, постану пунокрвни и потентни владари наше садашњости. Признао бих себи- да сам имао 12 година- што је у политици скоро па све време овог света, да од ове државе направим нешто, а да сам на велика очекивања изгладнелог народа, узвратио: ценкањем са Европском унијом, продајом свега што је претекло Нато бомбама, и то у бесцење- „за по долар“ по комаду фирме, да сам 400 000 људи оставио без посла. Већ овде ми не би било добро, застала би ми кнедла у грлу, али бих наставио даље. Признао бих и то, да ми се већ распала Југославија- распала по други пут, да си ми коначно отели Косово, и да су ми у сред белог дана и у сред Београда убили премијера! Еј! У моје време су убили премијера! Покушао бих да схватим онај савет, који ми је неко, некад, негде дао: да Србију сви могу да јашу, сем оних који су је већ јахали- па сјахали… То ваљда објашњава ону историјску чињеницу- да су се овде чак и окупатори мењали?! Да, мењали су се… Један се није враћао два пута. Можда би ме то натерало да коначно чујем свој народ који поручује: Да ови оду, а да се они не врате!!! Да, разумео бих то! Коначно по први пут у животу!

Ипак, показао бих одрећену количину бриге и патријотизма… Врато бих ДС- онај прави ДС… Подигао бих га из пепела, пробудио у њему дух Боре Пекића. Потребна је таква странка Србији. Но, не бих се зауставио на томе. Учинио бих све да се врати и онај прави ДСС, и многе друге прашином прекривене странке „са педигреом“ и да у себе усисају све распале политичке сателите и одметнуте комби партије, а онда? Онда бих окупио сву младеж ове земље са свих страна друштвеног и политичког спектра, и оне што „не даве Београд“, и оне националне, и либералне, и оне леве и оне десне, и оне с југа и оне са севера; све нове, чисте, голобраде, неокаљане, и препустио бих им све. Сву инфраструктуру њима- па како се снађу. Помогао бих им тако- што им не бих сметао! Повукао бих се.

Додуше, пре тога направио бих договор са том децом… Рекао бих: Ми матори што смо „лапали- лапали смо“, нека остане у прошлости. Тражио бих то и за оне с друге стране, да се деца не оптерећују. Нака стартују од нуле. Поштен дил!? Ето, урадио бих то, и више ме не би било, нестао бих.

Да сам оно што нисам

Да сам космополита, да нисам као луд гутао историју „Србља“, да ме Ђаво није терао да учим како су се звале све жене војводе Мишића, колико је година имала Ана Немањић када се удала за Стефана Немању, зашто је Јакуб на боју на Косову био на десном, а Бајазит на левом Муратовом крилу, сада бих отишао из ове земље! Да сам гори него што јесам, оне који су кренули да иду- спречавао бих да оду. Да сам тешко ђубре, наговарао бих оне који су већ отишли да се врате. Да сам будала, веровао бих да смо сви браћа и да смо сви једнаки… Сви ми: и Срби, и Хрвати, и Албанци, и Бугари… Да сам заиста добар, не бих био сигуран- онолико колико јесам, да је човек са таквим ставом будала. Да нисам песник, сигурно бих плакао… Ипак, пошто јесам, узмем тако и пишем, олакшам себи. Пишем песму „Опело за Србију“! Говори о крају, али и о ускрснућу. О крају једне и свачије, и рађању другачије Србије. Написао сам прве две строфе…
Србијо рећи ћу ти смело,
душу сам празну сакрио под одело,
сузно око- над њим знојно чело,
Србијо! Ја бих да ти опевам опело.

Па да се родиш поново, срећна и мила;
што ти јуче беше пад, нек ти сутра буду крила
да изникнеш поново из чађи и мрене,
животом бољим да живиш
због свих, због себе, због мене…

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.