Друштво и КултураДанијела Трајковић- песничка душа с југа

Никола Трифић30. новембра 2019.4 min

Геостратег интервју са песникињом Данијелом Трајковић

Има светла!

У времену опште деградације и катаклизме духа- масовне продаје вере, и још масовније куповине материје. У времену у којем смо без обзира на своје личне, мале и себичне победе, сви заједно постали велики морални губитници. У доба у којем је срамота знати за стид; у којем је бестидност постала не само услов опстанка, већ и предуслов славе. У доба у којем су образовање и васпитање сувишни; где таленат има статус непотребног багажа који носе само проклети… Ипак, има и оних другачијих. На сву срећу, и у том и таквом времену и „злом добу“, постоје они који су без обзира на све, на сву свесност, а можда и узалудност своје само жртве спремни да иду другим, тежим, али исравним путем.

Једна од њих, или боље речено једна од таквих, је и Данијела Трајковић; песникиња, мајка, књижевни критичар, професор књижевности. Пре свега једна елоквентна и шармантна дама, са којом је разговор за моју маленкост (Никола Трифић) био право уживање.

Danijela T.

Данијела Трајковић

Данијела је рођена 1980. године. По струци је мастер професор енглеског језика и књижевности. Основне и мастер студије завршила на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Пише песме, приче, књижевну критику и бави се превођењем. Објавила је књигу “22 вагона” („Исток“, Књажевац, 2018.). Њена поезија је преведена на руски, шпански, арапски, румунски, словачки, пољски, бенгалски, бугарски, чешки, македонски и енглески језик. Објављује у домаћим и страним часописима. Заступљена у неколико антологија, од којих „World Poetry Almanac“ (Монголија, 2018), „Atunis Galaxy Anthology-2019“ (САД, 2019), „Desde Isla Negra al Oriente“ (Чиле, 2019). Тренутно ради на свом песничком рукопису; сарађује са Домиником Мејсоном, британским песником и композитором, на његовом новом албуму, „Recollections, Vol 2.“, преводећи његову поезију на српски језик. Од октобра почела да ради као колумниста за News Connect у Колкати, уређујући рубрику за културу и уметност.
Живи и ради у Врању.

Никола Трифић: Данијела, објавила си књигу „22 вагона“. Она представља превод модерне англофоне поезије, кажи ми нешто о томе?

Данијела Трајковић: „22 вагона“ је мој избор и препев из савремене англофоне поезије, књига објављена прошле године у издању „Уметничке академије Исток“ у Књажевцу, чији је уредник Обрен Ристић, један од наших најбољих савремених песника. Мој циљ је био да овом књигом упознам нашу читалачку публику са поезијом на енглеском језику коју пишу наши савременици. Сматрам да треба да знамо, посебно професори и студенти на катедрама за енглески језик, каква је тренутна поезија, а не само каква је била у прошлим вековима. Морамо бити свесни времена у коме живимо.

Никола Трифић: По струци си професор књижевности. Да ли ти твоје академско образовање помаже у раду, или се држиш оне: да књижевност као наука и књижевност као уметност немају везе једна с другом?

Данијела Трајковић: Наравно да ми моје академско образовање помаже у раду. Усавршавање је нужно у сваком послу ако човек тежи ка напредовању. Књижевност као наука и књижевност као уметност не могу бити раздвојене и не постоје једна без друге. То би било као да поставимо питање Данијела као уметник и Данијела као професор, да ли немају везе једна с другом?!

Никола Трифић: Долазиш с југа Србије, из града Боре Станковића, где је „југ“ данас на мапи српске књижевности?

Данијела Трајковић: Да, живим у Врању, граду познатом по Бори Станковићу и Ави Јустину Поповићу. Врање не губи на креативним људима ни данас. Поменућу овде неке од њих: Благоје Савић, Ненад Трајковић, Немања Стојковић, Стеван Милошевић, Мирослав Величковић (песници); Марко Вељковић Крапа (вајар), Миомир Дејановић (стрип-цртач), Миле Костић Дубница (писац); Јовица Дејановић, Драган Стојановић Шутил (сликари), Jolly Jumper (рок група), Mud Factory (метал бенд), итд. Врање је неправедно доста запостављено од стране Београда. Што се средстава за културу тиче ту смо нарочито оштећени, а да није тако наш град би могао да угости многе домаће и стране уметнике који би се представили нашим Врањанцима, а на тај начин би се и туризам боље развијао. Културне манифестације, организоване на прави начин, прави су изазов за посетиоце.

Никола Трифић: Читајући твоја дела стичем утисак да у твом писању нема локалног, па чак ни националног наратива, тачније локалне и националне призме у самом приступу при писању… Да ли је то тачно? Односно, ако јесте, да ли у томе видиш своју предност?

Данијела Трајковић: Не могу да кажем о свом писању ништа више од тога да је оно део мене, баш онакве каква јесам, а читаоцима и критичарима остављам да ме упознају и сагледају из свог угла, свако на свој начин. Посебно ме радује да су моје песме обично схваћене као порука или текст, како год, са двоструким значењем. Иначе, пишем и приче, како на свом матерњем језику (призренско-тимочком дијалекту) тако и на службеном језику.

Никола Трифић: У твом раду, поготово у твојој поезији има нечег слободног, неоптерећеног, али ипак свима нама нечег заједничког…?

Данијела Трајковић: Поезија и не треба да оптерећује, већ да побуди у људима осећања, која су, нажалост, некако сама постала оптерећење за модерног човека, човека који се плаши да осећа. Хвала Господу, још нису сви „потписали капитулацију“ и изгубили смисао човековог постојања и састава, јер човек није само смеса физичких састојака. Он често покушава да себе завара негирањем да у тој смеси постоје „зачини“ који се зову емоције. Може ли добро, укусно јело да буде без зачина? Тако је и са човеком. Ја никад нисам изгубила веру у човека. Знам да има наде за човека 21. века да остане човек све док прихвата себе, не затвара самом себи врата која воде у живот и верује у себе и Бога. А самим тим поезија ће трајати док траје човек.

Данијела

„Положите ме на неку камену плочу
на место где је небо чисто
где ме сунце још
неко време може лагати
да ће доћи…“

Никола Трифић: Доживела си то, да се твоји радови преведу на десетак светских језика, напоменућу само: руски, енглески, шпански, арапски- што је мени посебно занимљиво, шта све то за тебе значи?

Данијела Трајковић: Радујем се као дете сваки пут када неки мој рад буде преведен. Диван је осећај када ти пишу песници и кажу да би волели да преведу на свој језик твоје песме. Мој први песнички рукопис „Бог у мраку“ преводи на шпански чилеански песник са седиштем у Аустралији, Хуан Гаридо Салгадо. Књига ће бити објављена у Мексику.

Никола Трифић: Радиш као професор, вероватно си најмеродавнија да оцениш какво је интересовање младих за књижевност? Како ти се то чини?

Данијела Трајковић: Радим у ОШ „Краљ Петар I – Ослободилац“ у селу Корбевцу код Врања. Са колегама језичарима, који су махом млади људи, вредни и одговорни, водимо „рат“ против мобилних телефона, који, нажалост, побеђују. Деца нису заинтересована за читање лектира, за упознавање са светом и људима преко књига. Овакво стање све више доприноси да ученици полуписмени излазе из основних школа, мешајући ћирилицу са латиницом у писању итд. Да би ученици стекли навику да читају, али не само читају, већ да уживају у томе и стално жуде за неком новом књигом требамо предузети нешто у школству. Има примера у свету да локални писци и песници још у вртићу веома често проводе време са децом уводећи их у свет књижевности. Наша деца нису изгубљена, али су на том путу да буду, уколико се убрзо нешто не предузме где ће бити сви укључени од родитеља до Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Никола Трифић: Твоја песма „Смрт у три чина“ каже: Први чин- Моја љубав из детињства, гине у рату; Други чин- Мој двогодишњи син највероватније има аутизам; Трећи чин- Престао си да ме волиш… Кажи ми нешто о томе?

Данијела Трајковић: Ова песма је привукла велику пажњу читалаца. У њој хероина умире три пута: када јој гине љубав из детињства, када јој лекари саопштавају да јој син највероватније има аутизам, и када човек кога воли престаје да воли њу. Борба са смрћу је унапред изгубљена. Сви ћемо умрети. Али, смрт нас не води одмах са собом у тај коначни свет који не познајемо. Не, она понекад само дође тако близу да осетиш њен дах, њене руке на свом врату па те пусти, а ти си већ био сигуран да неће.

Никола Трифић: Да ли је на крају крајева, поезија неодвојива од патње?

Данијела Трајковић: Патња је неодвојива од радости, уживања, усхићења, те самим тим и од поезије. Колико пута се деси човеку да је толико весео, задовољан, блажен због нечега, а пати тог истог тренутка таквим жаром јер је свестан пролазности и непостојаности, јер се боји да све то може брзо нестати, а не жели да се то деси.

Никола Трифић: Данијела, однедавно радиш као колумниста у онлајн порталу „News Connect“ из Колкате, како си доживела тај изазов?

Данијела Трајковић: Када ми је понудио тај посао сјајни песник и успешни новинар Пранаб Гош била сам одушевљена. Пранаб је само рекао да је рубрика о култури моја и да радим шта год мислим да треба. Све је још свеже тако да у овом тренутку не могу изнети више детаља.

Никола Трифић:  Морам да поставим једно питање које је мешавина логичног и баналног: Објављујеш поезију, твоја дела су преведена на више језика, заступљена си у неколико антологија, рећи ћу само: „World Poetry Almanac“ у Монголији, и „Atunis Galaxy Anthology“ у Сједињеним Државама, колумниста си у једном светском часопису, по струци си професор; зашто тебе људи не препознају на улици? Другим речима: у каквом амбијенту, држави, делу Европе ми живимо?

Данијела Трајковић: Мене познају људи са друштвених мрежа. Чиме се бавим ван рада у школи мало људи зна. Моји пријатељи на фејсбуку су већином уметници, професори на разним универзитетима. Обичан свет ме готово и не познаје. Ми у Србији живимо тешко и то је свима јасно. Мислим да наш народ није лењ као што се прича. Итекако људи раде, али не могу да зараде. Гладни људи колико дуго могу да издрже да педантно и одговорно обаве свој посао? Такође, многи пројекти се не остварују. Мој млађи син је ученик шестог разреда, ради по ИОП-у 2. Иако интерресорна комисија донесе сваки пут решење да му се додели педагошки асистент или лични пратилац, иако су ми у Општини града Врања обећали да ће дете остварити своје право, до сада никад није. Образовање је кључ успеха једне државе, и обратно.

Никола Трифић: Питање које се намеће само од себе: Хоће ли писана реч у нашој земљи преживети?

Данијела Трајковић: Хоће, наравно. Ако ништа друго, а оно као културна баштина биће не само код нас, већ и свуда у свету. Реч има исто значење на сваком континенту, само што је у сваком језику другачије створена.

Никола Трифић: Можеш ли да ми наведеш, неке књижевнике које посебно цениш, наше и стране, односно можеш ли да направиш компарацију нпр. западне и руске поезијe са нашом?

Данијела Трајковић: Ја не желим сада да помињем класике и оне песнике и писце од раније. Хоћу да говорим само о садашњости и о мојим запажањима. Што се тиче поезије она је данас сахранила риму, слободан стил је на угледу. Има, свакако, још песника који пишу у рими, и то неки од њих прилично добро. Поезија постаје некако као и величине хаљина, „уан сајз“. Нема неке велике разлике између запада и истока. Од писаца и песника, мојих савременика, навешћу неке од мојих омиљених: Ранко Павловић, Томислав Домовић, Енес Халиловић, Ненад Трајковић, Благоје Савић, Мирча Дан Дута, Хада Сенду, Корина Опрое, Октавио Кинтанија, Линда Иботсон, Томислав Домовић, Маријела Кордеро, итд.

Никола Трифић: Посебно ми је занимљив податак да сарађујеш са британским песником, композитором и пијанистом Домиником Мејсоном, о чему се ту ради?

Данијела Трајковић: Доминик је једном приликом пожелео да чује како звучи његова поезија на српском језику. Превела сам једну његову песму и изрецитовала је. Он се одушевио и замолио ме да то урадимо са још неким песмама које ће бити део његовог пројекта који укључује његове композиције за клавир. Очекујемо да албум буде о њиховом Божићу.

Никола Трифић: На чему тренутно радиш?

Данијела Трајковић: Између осталог радим на свом другом песничком рукопису.

Никола Трифић: Каква је Данијела Трајковић приватно?

Данијела Трајковић: Особа – која гледа своја посла. Мајка – која стално слуша од својих синова и ћерке како је најбоља мама на свету и тетка – коју братаница обожава. Ћерка – на коју су родитељи поносни, иако је не могу у већини случајева разумети. Сестра – чији је брат њен најбољи друг и заова – која има дивну снајку, задужену за њену шминку у свечаним приликама. Другарица – која има своју Слађану Димитријевић, другарицу за читав живот. Жена – коју многи мушкарци пожеле, а већина их се ње плаши.

Никола Трифић: Шта је последње што си читала?

Данијела Трајковић: „Љубавни абецедариј“ Томислава Домовића.

Никола Трифић: Хвала ти што си говорила за Геостратег…

Данијела Трајковић: Хвала теби, Никола!

РАЂАЊЕ ОЧИЈУ- Данијела Трајковић

Улице-ђаволице

година много

као карте коцкара 

водиле нас

по задимљеним

просторијама пакла

А онда

док вечери једне

на калдрми шеталишта

сјало је лишће мртво

родила су се два пара очију

на суседним столовима

Глас певачице

купао се у пиву

и онако го и мокар

истрчао напоље

и осим пута између

нас двоје

све путеве, сокаке и стазе

засадио хмељом.

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

4 коментара

  • Миле Костић Дубница.

    30. новембра 2019. at 13:17

    Данијела,хвала што си ме поменула у групи својих пријатеља.
    Било ми је задовољство читати приказ твог интервијуа,који је водио Никола Трифић и могу
    ти рећи.Да си то ти.Желим ти од срца још много превода,као и твоја нова издања,са свим остварљивим жељама,на пословном и животном плану.Срећно.

    2+

    Оставите коментар

  • Обрен

    30. новембра 2019. at 17:16

    Данијела, добар интервју за који сте подједнако заслужни Никола и ти.

    2+

    Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци