ПолитикаФранцуска данас, Србија јуче, Европа (мало) сутра!?

Никола Трифић16. јула 2019.1 min

Постоји стара дефиниција политике која каже: Мале земље воле свим својим срце, а велике делићем свог интереса!

И заиста је тако! Речено посебно важи ако те велике државе долазе са европског запада где је интерес био и остао потпорни стуб политичког битисања, и уоште било каквог поимања међудржавних односа. И сада следи оно крајње логичко питање: Шта ту неком није јасно? Интерес је једини ваздух који дише политика, и ако једна мала држава успе да постане интерес велике, онда се може рећи да је успела!

Да ли је Србија после после тешких и мрачних 90-тих и тек нешто бољих првих 19 година 2000-тих, коначно успела да уђе у интересну сферу великих, или је и даље џомба на сред пута коју је лакше згазити него заобићи? Питање на које ће најбољи одговор дати сама Европа и једна од њених перјаница Француска, али када се угасе светла позорнице и ласкаве речи „о српским реформама“, замени стваран однос према нашој земљи и испостављени захтеви на столу.

Добро дошли у још једну причу о српској политичкој реалности, овога пута посвећену Француској, односно француском предеднику Емануелу Макрону и његовој посети Београду.

Emanuel Makron

Макрон у Београду

 

Макронов долазак у Београд је гледајући са стране заиста деловао идилично. Дочек какав доликује лидеру једне европске силе, потписивање важних споразума, дружење са студентима, полагање венаца на гробу Милунке Савић и „Споменику захвалности Француској“, обрађање окупљеном народу на готово перфектном српског, слика која поприма елементе „идиле“.

Ипак, политика је то! Каже стара народна: Не лаје кер села ради, него себе ради. Макрон је пре свега представник либералног дела Европе, чија је популарност и на континетну, а поготово у Француској у наглом опадању. Његову посету Србији пре свега треба гледати кроз призму кампање са циљем да се народу из неразвијених земаља врати вера у либерални капитализам и Француску као силу. Србија је била само једна дестинација у унапред осмишљеној турнеји и ништа више од тога.

Макрон је заправо у својеврсном бегу од „жутих прслука“, а с обзиром да је раније, можда и мало неспретно био категоричан у ставу да је против проширења ЕУ, сада мора да вади кестење из ватре тако што крстари Европом и држи „упаљену“ наду код малих народа, да је идеја уједињене либералне Европе и даље жива. Наравно, ако за ту сврху треба да проговори српски-проговориће, ништа спорно. Алтернатива томе је потпуно разочарање у ЕУ код и даље „нераспоређених земаља“ и њихово вероватно коначно окретање Русији и Кини, можда чак и Сједињеним Државама мимо интереса „Уније“, што ни Макрону, ни Француској, ни Западној Европи никако не одговара.

Тачније, ЕУ се налази у никад горој ситуацији. Имамо растућу моћ Америке, Кине и Русије, Британија је затворила врата „Уније“, Турска иначе никада јача решила је да на њих више не куца, а и каса у Бриселу није ни изблиза пуна као некада. Европска Унија пре свега треба сама да се пресабере и види шта ће са собом. Ипак, Брисел свестан тренутне ситуације, жели и мора да државе попут Србије одржава у „врућем стању“ и да охрабрује њихове европске интеграције, чиме сама ЕУ постиже двојаку корист, прво: Док год су Србија и њој слични на европском путу, отвара се могућност за уплив западноевропског капитала, кроз разна јавно-приватна партнерства, концесије аеродрома и слично. И друго: спречава се озбиљнији утицај Русије и Кине, што је Европи од виталног значаја.

На крају крајева Макрон је то и рекао. Ако изузмено еуфоричне речи изречене на српском у славу историје француско-српског пријатељства, оно што се може подвући као политички релевантно и важно у датом тренутку, је управо то: Решите проблем са Приштином, стим што је Косово за нас независна држава, нисмо срећни због сарадње са Русијом, наставите да идете европским путем, али не очекујте скорије проширење ЕУ.

Unija

Европска унија- за једне српски сан, за друге српски кошмар, али изгледа никада српска јава

Наравно, лепо је чути Макрона, лидера једне велике и (некад) вољене Француске како говори српски. Ипак, много важније од тога на ком језику Макрон говори, је то кога он заиста представља. На нашу несрећу, Макрон је представник оног дела либералне Европе, за коју Србија неће и не може у ЕУ, док не охлади срце од Космета, не дигне руке од Републике Српске и не скрене поглед од Русије. То је услов свих услова „Condicio sine qua non“ евентуалног уласка Србије у Европску унију.

Зато и на шетњу тренутног домаћина „Јелисејске палате“ београдским Калемегданом треба гледати крајње приземно и без праска великих емоција и надања. Ако његова посета помогне изградњи Метроа у престоници, или донесе повољне услове по којима би Србија могла купити француске земља-ваздух ракете „Мистрал“, одлично! За све друго, боље би било да уместо живота у политичкој илузији, стимулисаној надахнутим говором француског председника на нама матерњем језику, колико год да је то тешко, изаберемо живот у политичкој реалности. На жалост, она је по Србију и даље тешка и неизвесна.

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Геостратег

Геостратег је независни аналитички интернет магазин. Сви објављени текстови представљају искључиво став и мишљење својих аутора. Прочитајте шта наши новинари имају да кажу. Коментаришите њихов рад, шаљите нам ваше предлоге, сугестије и критике.

Свако, па и делимично копирање материјала Геостратега без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на Геостратегу третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Републике Србије. Геостратег задржава право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Геостратег 2019 © Сва права задржана