Друштво и КултураИНТЕРВЈУ: Ана Јовановић „Жена у четири зида“

Никола Трифић26. априла 2020.2 min

АНА ЈОВАНОВИЋ И ГЕОСТРАТЕГ

Нови интервју сјајне књижевнице из Неготина Ане Јовановић за наш портал… Тема разговора- промоција збирке песама „Жена у четири зида“, као и неизбежан осврт на њено дебитанско издање из 2019. године роман „Вера је гола“. Наравно не само то, било је ту још тема. А Ана као Ана! Своја и другачија… И у стиху и у речи, и у свакој форми свог делања ова дама носи са собом исту и неокрњену суштину; таленат помешан са дозом хаотичности који се испољава на само један начин. Анин начин! Уживајте!

НТ: Ана, од нашег предходног интервјуа прошло је 8 месеци… Тада, негде почетком септембра прошле године причали смо о твом дебитанском роману „Вера је гола“, који је у том тренутку био свежа крв на нашој књижевној сцени. Лично не знам никог ко је прочитао твој роман, а да је остао равнодушан. Твоје писање у целини је као шака на нечијем лицу, за неког је то нежан додир и миловање, за неког можда прст на челу, али на неке сасвим сигурно делује попут шамарчине… На почетку овог разговора, осврнуо бих се на твој првенац. Како са ове дистанце гледаш на „Веру“? Да ли је испунила твоја очекивања, да ли су је људи разумели?

Ана Јовановић: На основу оног што су ми поједини рекли након читања сматрам да је свако разумео у складу са својим разумом. Мој неразум је потпуно небитан. „Вера“ није завршила своју причу и рано је да изводим закључке. Још увек нисам на дистанци с које бих то могла. Било би ми тешко да испуним своја очекивања тако да у животу избегавам да очекујем нешто. У очекивању се крије реч „чекање“, а нисам вична томе. Јако велика мана и хвала Богу да их имам још доста па је не приметим тако често, али кад се то деси онда пишем о чекању и схватим да је узалудно.

Дани и ноћи су ми постали једно, јер тако је кад дуго чекаш. Више не разликујем будност од сна, истину од лажи, љубав од мржње. Не знам колико ћу дуго чекати. Никад нисам имала оволико чекања. Заборавила сам сећања и сећам се једино заборава. И даље чекам, а знам да ја нећу доћи. Доћи ће мој живот са кезом на лицу и рећи ће ми :“Шалио сам се, будало.“ („Чекање“, одломак)

НТ: Недавно си објавила своју другу књигу, а прву збирку песама „Жена у четири зида“, кажи нам нешто о томе?

Ана Јовановић: Па, да се каже да је имам. Не доживљавам себе као песника. Искрено, нисам ни љубитељ поезије. Није требало то да ме питаш. Сад ће неко да ме гађа дрвљем и камењем у главу уместо ‘лебом. За разлику од прозе којој се више посветим, те тзв. песме су настале у даху. Чак ниједну не знам напамет, ни називе. Тек кад прочитам знам да сам ја написала, а ни то не знам како знам. Осећам ваљда. Уосталом, та збирка није само моја. Ја јесам сама свој издавач (смех), али морам да поменем сјајне фотографије на корицама које је радио Светлосликар, затим (не)рецензију Јоване Николић, илустрације маестралне Андрее Бајчете, Ољу Новаковић као уредника, бенд „Мостонга“ који су једној од песама дали свој звук, поменула бих и Јелену Дилбер, као и мог сталног сарадника Марка Урошевића. Са њима „Жена у четири зида“ није сама у четири зида. То је био неки мој ћеф, а вала имам их. Збирка је у ограниченом тиражу и може да се наручи само преко странице на фејсбуку „Поштена вЛајна“. https://postenavlajna.wordpress.com/

НТ: Каква је Ана као поета?

Ана Јовановић: То бих у строфи објаснила овако:
Бичуј ме док ти не докажем истину.
Бичуј ме да ти не покажем лаж.
Бичуј ме док не признам да сам твоја.
Бичуј ме док год будем била своја.
А онда мој леш сакриј у себи и чекај да васкрснем.
Јер ја то умем.
Само ме, молим те, прекрсти и не зови „Ана“.

НТ: Занимљиви стихови! Елем, интересантан ми је наслов „Жена у четири зида“… Како ти доживљаваш своја четири зида, као изграђену тврђаву или као уточиште?

Ана Јовановић: Толико сам се стопила са зидовима да сам и њима саградила зидове. Та збирка ( а и њен назив) је настала прошле године. Из ове перспективе назив делује пророчки или малерозно јер смо сад сви у четири зида. Ипак, ја их волим. Мени су инспиративни, вероватно много више него што су другима.

Чујем како ноћима гребу зидове својим крвавим канџама тражећи излаз. Од тог звука се сав најежим. Још нису схватили да одавде излаза нема, чак и кад би га било. Наши су умови затворени за слободу и катанцима закључани. Ја сам свој кључ бацио у њц шољу и повукао воду, нестао је са свим мојим срањима. Убио сам живот, али не успевам да убијем себе, а ни време. Овде га превише има. Ратујем са војском која је наоружана данима, месецима, годинама, смењује оружје, а ја чекам да изгубим рат и да моја смрт сруши ове зидове. („Зидови“, одломак)

НТ: Колико је тешко постати део „Аниних зидина“?

Ана Јовановић: Ником то не бих препоручила. Не умеју сви да нађу слободу међу зидинама, а у ствари је ту једино има, бар те неке вештачке слободе, јер реално не постоји слободан човек на планети у правом смислу те дивне речи „слобода“. Али, ево реченице из нечег новог на чему радим (као), па каже „Слобода се налази у златном кавезу ума“.

НТ: Ух, ово задње ти је баш добро… Но, познато ми је да имаш прилично скептичан став према стању у којем се налази поезија, њеној позицији у друштву. Како описујеш тај данашњи положај поезије, а како с друге стране оцењујеш кавалитет данашњих песника, њихову оргиналност? Само, да те упозорим, немој ми случајно рећи „поезија је мртва“! (смех)

Ана Јовановић: Како није? Сахранила сам је својом збирком. ( смех) Она увек има позицију у друштву, али нисам сигурна да ми уопште имамо друштво. Поезија нагиње ка духовном, а живимо у материјалном свету. Не бих да оцењујем квалитет и оригиналност савремених песника и да генерализујем, али мислим да има јако добрих, чак много бољих од оних који се често цитирају. Ја сам из Неготина запуцала у Београд да бих присуствовала промоцији збирке „Achtung baby! Dolaze nereči“, Александра Павловића. Oни који га још нису читали ( ако има таквих) могу га пронаћи на чувеном фацебуку под именом Dylan Horman.

Јовановић Ана- Неготин- књижевница

Ана Јовановић

НТ: Шта је по теби уопште највећи проблем књижевности данас? Књижевници, издаваштво, недовољан слух друштва у целини?

Ана Јовановић: Све је то ланчано повезано, с тим што бих додала и читаоце. Овим питањем ме враћаш на почетак разговора, односно на „Веру“. Ако није проблем она ће дати одговор ? Није? Е, ово је рекла да ти кажем: „Мало је књижевника данас, а писаца је више него јуче. Све је то срање запаковано у корице да би личило на књигу, али… какви читаоци – такве и књиге. Боли ме к*рац да будем писмена у неписмено доба. Ни сопствене мисли не читам, а камоли романе и поезију.“ ( „Вера је гола“ одломак)

НТ: Да те неко ко „јури“ издавача како би објавио своје прво дело сада пита за савет, шта би му рекла? Односно, шта људи који почињу могу да очекују?

Ана Јовановић: Могу да очекују да не очекују, и то је увек најбоље. Што рече Тито : „Ради као да ћеш живети сто година, а припреми се као да ће сутра рат.“ Па ко разуме ће да разуме.

НТ: Заправо: „Ради као да ће 100 година бити мир…“ Дакле, стогодишња перцепција је везана за мир, а не за властити живот (смех). У комунизму живот је орочен на много мањи период (смех). Него, у већ поменутом нашем предходном интервјуу, уместо питања: шта те је нагнало и натерало да пишеш, питао сам те шта те је натерало да не одустанеш?

Ана Јовановић: Одустајем скоро сваког дана, али не одустанем. Зашто? Много ме у мени има и онда се писањем раздвојим на све те ликове и лакше ми је да сагледам своју целину. И сваки од тих мојих ликова живи неким својим животом, а који сам одабере. Ја им се не мешам у избор, то раде моји прсти, а они хоће понекад да убоду у око.

НТ: Шта је следеће што спремаш?

Ана Јовановић:Тачно је да пишем нешто ново, а да ли ће од тога испасти роман и да ли ће угледати своју светлост у мојој тами у којој се тренутно налази не знам. Волим да копам по свом уму и увек ископам нешто тотално безумно и изненадим се. Нисам ни знала да је ту, а онда копам још дубље и тако ћу док не стигнем до дна, ако га уопште имам.

НТ: Знам да си у последње време имала одређене приватне турбуленције и тешке моменте, како се носиш с тим? Такође, једном када сам ти се и сам пожалио на своје „муке“, рекла си ми „искључи се од свега споља, искључи се и пиши“… Да ли ти то успева?

Ана Јовановић: Наравно да ми успева. Доказ је то што сам још жива.( смех) У животу сам научила да будем само проводник кроз који пролазе тешки моменти, али се не задржавају, избацим оно „тешки“ у заборав, а у сећању сачувам ово „моменти“, ако се уопште моментом могу звати, јер они трају, само им ослабим снагу. Не чекам да то уради време. Мислим да оно то не може и не уме као ја.

НТ: Ретко ко може да оспори твој таленат, уз њега иде твоја ексцентричност, нека врста слободног стила, ипак, поред свега тога ти си сјајан ортак и брижна мајка једног осамнаестогодишњака, колико ти је битно да људи знају и препознају и ту твоју страну?

Ана Јовановић: Ја ексцентрична?! (смех) Мени је потпуно небитно шта неко препознаје или не препознаје у мени. Нисам ни сјајан ортак ни брижна мајка већ је обрнуто, имам сјајне ортаке и брижног сина. Уосталом, сви имају своју белу и црну страну, а ја волим што сам сива.

НТ: Причај ми о предрасудама, колико су оне присутне у нашем друштву и са каквим се предрасудама ти сусрећеш?

Ана Јовановић: Напиши да сам се овде грохотом насмејала. Боље гроб него предрасудама бити роб. И то ми је небитно. Опет морам да зовем Веру у помоћ. Она има неку другарицу Наду. Вераааа, дођи да одговориш Николи!!!
„Увек јој је било битно мишљење других. Шта ће ко да каже, чује, да мисли, родитељи, комшије… Многе Надине снове је то уништило.“ („Вера је гола“, одломак)

НТ: Однедавно си поново активна на сјајном порталу „Конкретно“ као колумниста. Како гледаш на тај део твог ангажовања?

Ана Јовановић: Као на почетак мог писанија. Са Освалдом (нећу рећи покојним јер такви не умиру) и Олгом Томовић су моја слова прешла у реч, па реченицу, а онда и у мисао. Иако понекад нестанем увек се вратим јер сам емотивно везана за портал. Убрзо након што сам почела да пишем за „Конкретно“ покренула сам и блог „Поштена вЛајна“ који сам оправдано занемарила. Мада, кад погледам статистику видим да се и даље чита. Што се мене тиче сачекаће неко моје боље време, а то се код мене никад не зна, може да буде за пет минута, сутра, али и никад. https://www.konkretno.co.rs/autori/ana-jovanovic

НТ: Да се дотакнемо и актуелних тема: Корона, изолација, ванредно стање?

Ана Јовановић:Од актуелних тема бежим као ђаво од крста, што би рекли. Немам капацитет за толику количину глупости нити лудила којом садашња власт покушава да нас зарази, корона је ту њихова колатерална штета, као и ми. А што се тиче ванредног стања? Ког ванредног стања кад је противуставно? Самим тим ни не постоји, осим у нашим главама. Моје редовно стање је ванредно, можда га и због тога не примећујем, а одавно ми је избор самоизолација и мали је број оних с којима приватно комуницирам. Ипак, негде сам прочитала и слажем се да ће овај полицијски час бити најсмешнији на свету. Још само да видимо ко ће задњи да се смеје, а ко последњи, тај ће да одлучи да ли ће да угаси мрак коме у Србији већ дуго гори светло. Под „тај“ мислим на српски народ. А ако реши да му мрак остане упаљен онда нека му је амин и цитираћу се опет, али се извињавам на речнику, бољи од овог немам.
Јебе ми се за њихове животе, јер имам свој!
Јебе ми се и за њихове смрти кад имам своје!
Јебе ми се за све њихово и за све моје!
А кад се већ свима јебе за све, што да се мени не јебе?!
Јебе се мени што се свима јебе за све!

( „Е, баш ми се јебе…“ из збирке „Жена у четири зида“)

НТ:  Што се тиче ове твоје песмице на слово „Ј“, да нисмо другари сад бих ти ударио цензуру, али рачунај да си се извукла овај пут (смех). Него реци ми шта је последње што си читала? Нека препорука можда?

Ана Јовановић: Доста тога чека да буде прочитано кад завршим с читањем себе. Добијам и туђе рукописе, и они чекају. Кад пишем онда избегавам да ми не помути неко инспирацију. (смех) Али, последње што сам прочитала и што бих препоручила свима је првенац Ирене Живковић, збирка „Части ми“. Стално говорим да тешко плачем, а она ми је лако извукла сузу, пробудила је емоције у мени. Сматрам да то и јесте циљ неког дела, пробудити емоције и постављати питања на која читаоци одговоре морају да потражи у себи. Зато ја пишем недела.

НТ: Анчи пријатељице драга, на крају овог нашег разговора остаје ми само да ти се захвалим на издвојеном времену, али пре свега и изнад свега да ти пожелим све најбоље у даљем животу и раду. Жива ми и срећна била!

Ана Јовановић: Хвала теби Никола и хвала „Геостратегу“! Кад помислим колико времена ми је било потребно да издвојим како бих одговорила на ова питања онда ми дође да захвалим и себи како ни на једно у ствари нисам одговорила. Завршићу разговор са уводним делом збирке „Жена у четири зида“ :
Жена у 4 зида ослепела је од гледања шта се око ње дешава.
Скривање вида проблем не решава, јер решења нема.
Жена у 4 зида без стида говори истину, али је само зидови чују.
И зато сам јој рекла да ћути и пише.

 

Прочитајте још: https://geostrateg.com/ekskluzivni-intervju-sa-anom-jovanovic-autorkom-romana-vera-je-gola/

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

5 коментара

  • Kolega

    26. априла 2020. at 14:44

    Pohvalno je Trificu sto na Geostrategu posvecujete paznju knjizevnosti iako vam je glavna svera interesovanja drugacija. Mada, moram da priznam da si sam mnogo talentovaniji pesnik od ovih koje dovodis, citao sam tvoje pesme fenomenalne su, pravi poetski talenat, trebao bi vise da promovises sebe. Ova dama, ph, smuti pa prospi, previse je vulgarna. Cini mi se da ljudi u nedostatku talenta opletu po vulgarnosti, pa se onda vade na neku orginalnost, kao oni provaljuju neki tabu!? Kakav tabu, zivimo u 21. veku, vulgarnost je svuda, ima je na nacionalnim televizijama svakog dana, to je razlog vise da umetnost ostane fina, prefinjena i lepa.

    2+

    Оставите коментар

  • Goca

    26. априла 2020. at 16:16

    Јебе ми се за њихове животе, јер имам свој!
    Јебе ми се и за њихове смрти кад имам своје!
    Јебе ми се за све њихово и за све моје!
    А кад се већ свима јебе за све, што да се мени не јебе?!
    Јебе се мени што се свима јебе за све!

    Jovan Ducic, Desanka Maksimovic i Laza Kostic se u grobu prevrcu!!! Pa rijaliti je za recnik doticne visi stepen kulture!

    2+

    Оставите коментар

    • Ne nemoj mi prici

      26. априла 2020. at 17:58

      Vidis gospodjo ja se ne bih slozio sa Vama. Mislim da Ana bas odudara, i stilom i harizmom i talentom, apsolutno razbija monotoniju i to na kvalitetan nacin, a vulgarnost??? Trebate prvo da vidite kontekst u kojem je upotrebljena i kome je upucena. Inace, knjizevnost je puna vulgarnosti, izmedju ostalog (dobro, mozda ne kod Desanke)… Takodje, na komentar prvog gospodina. I sa vama se ne bih slozio. Ja mislim obrnuto… Da se nedovoljno talentovani ljudi kriju iza fino upakovanih stihova, lepo sklopljenih rima. Talenat je da kazes sustinu… To sto Vi govorite vise je samo estetika.

      1+

      Оставите коментар

    • Natalija

      26. априла 2020. at 19:02

      Ova pesma ima sustinu, i jasno se moze zakljuciti koga cilja, a da je napisana bez tog carobnog glagola na slovo J, tesko da bi naterala ljude na reakciju, bila bi mlaka i neprimecena.

      1+

      Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци