Друштво и КултураИНТЕРВЈУ: Књижевник САВА ГРУЈИЋ- „Максим Горки банатске равнице“! (и много више од тога)

Никола Трифић5. марта 2020.3 min

Банат?! За оне који га не знају, ова територијална и регионална одредница не значи пуно. За оне који га знају, који су имали прилику да упознају и спознају његову равницу, да прошетају банатским шором, или да негде крај Дунава пусте поглед да слободно потрчи у загрљај свом бескрају- Банат значи много. За неке значи све! Рекох: равница. Јесте равница. Али само она рељефна, географска, физичка. У стварном животу ствари стоје другачије. Дођите у Банат, налетећете на планине. Људске планине! Оне од крви и меса. Планине са именом и презименом, са именима својих родитеља, са датумом рођења, и оним неизбежним „јединственим матичним бројем грађанина“. Планине које су уместо од стена саграђене од великих емоција, велике визије, и често великог талента. Једна таква, банатска, људска планина, је и књижевник Сава Грујић. Човек чије је перо оштро, поглед широк, а душа велика и мека, без капије и ограде… Потпуно отворена за све. Разговор са њим, је за моју маленкост (Никола Трифић), био много више од обичног интервјуа… Заправо то је било једно пријатељско ћаскање уз кафицу. Ћаскање на банатски начин: срдачно, искрено и широко.

Никола Трифић: У наслову сам те назвао „Максим Горки“ банатске равнице… Знам да нисам први који је
направио ту паралелу, и који је твоје име ставио у исти контекст са именом славног Руса. Моје
питање је: да ли ти то прија, и видиш ли ти ту неке сличности?

Сава Грујић: Ха, па лепо је чути да ти неко додели такав епитет, и да направи такво поређе. Сваком младом, још непознатом или мање познатом ствараоцу то може само да ласка. И наравно да прија… Ирвина Велша, шкотског писца, упоредили су са Чеховим, руског Венедикта Јерофејева назвали су савременим Гогољем… Колко знам, нису се бунили, ни један, ни други. Зашто бих се ја бунио? Иначе, љубитељ сам свега што долази из Русије и много тога волим што су њихови писци и песници учинили, и за руску и за светску књижевност. Достојевски је оличење једне Русије, али њему треба приступити озбиљно и сконцентрисано. Зајебан је он и веома тежак. Али Фјодор је своје “ путеве поплочао” за век векова. Волим и Довлатова Сергеја, волим поезију Јесењина и уопште његов лик и дело. Од савремених волим Едуарда Лимонова, иако се по њему пљује доста, али се и хвале његови романи, приче, његов авантуристички живот. Солжењициним сам једно време био залуђен, док Бродског мање префирирам, некако ми је био надмен. Набоков је доста тога учинио да и њега поштујем кроз његов књижевни рад. Е сад, Максим Горки ми је један од писаца у чију сам душу стваралаштва најмање залазио. Знам да је био политички активиста, што ја никад нисам, нити ћу, а код њега ми се не свиђа јер је био против царинизма. Смисао у књижевности је тражио у истини и у описивању исте. А за мене је истина у књижевности јако велик дојам и појам, али и храброст. Не можеш критиковати друге, а да не критикујеш себе. Ја сам веома самокритичан и то ми блиски пријатељи и људи често замерају. Доста је говорио о људима са дна друштвене лествице, и ја у мојим причама доста пажње посвећујем онима са маргине, губитницима или анти-јунацима. Али сви они налазе неки пут светлости који их води, како не би завршили у мраку, и тако нестали… Највећа сличност између великана Горког и мене је та што смо обојица пекари. Он се тим послом дуго бавио, као млади и сиромашни писац. А ја сам у томе остао. Има једња његова реченица из једне његове приповетке коју често цитирам и која гласи овако: „ Ја свој хлеб не зарађујем, ја га месим“. То сам некада давно прочитао, и ето, запамтио.

Никола Трифић: Горки је био писац социјал-реализма. Твоје писање такође има ту социјалну, реалну, или просто-животну црту. Чак шта више та реалност у твом перу често се граничи са бруталношћу, али бруталношћу која произилази из суровог живота и твог искреног приступа њему. Занимљиво да свему томе често дајеш и дозу мистике? Доживљавам те пре свега као писца и песника „истине“… Само не „опште“ и колективне истине, већ оне личне- твоје, коју несебично оголиш, одереш, а затим је сервираш читаоцима да се њоме послуже. Фигуративно, ти си уметник без капута и без одела… Пред публику излазиш наг, не стдећи се својих ожиљака и рана. Но, то је мој доживљај тебе. Шта би ти ракао: какав је писац Сава Грујић? Чему тежиш? Која је твоја форма? Коју и какву суштину циљаш?

Сава Грујић: Не, не стидим се да оголим себе и покажем своје ране и ожиљке. Ожиљци зато и служе, да нас подсете на живот какав смо живели…То је рекао Ник Флин, а не ја. Мене живот није миловао ни најмање, иако сам и сам допринео томе, касније, када сам постао старији. Све сам био окренуо ка погрешном смеру и кренуо тим путем… Последице су дошле касније. Било је то неко лудо време, те деведесете које су учиниле да у пубертету схватим какав је ово свет и шта нуди. А ја тиме нисам био задовољан, и самим тим морао сам да пустим глас.То је било моје право као грађанина ове државе. Међутим, ја никада нисам умео да будем беседник и говорник. Ја сам ћутао, чувао своју нелагоду и бес у себи, али сам зато, још тада, узимао оловку у руке и писао. Писао, писао. Није било другог начина да испразним „ мутни талог“ из себе. То је било спас. Ту сам пронашао себе. Али нисам у многим другим стварима, озбиљнијим, које су пошле дошле на ред. Оголети себе, значи бити искрен са људима. Ако видите да немам капут и одело, то не значи да сам го „изнутра“. Сава Грујић??? Писац и песник, који још увек трага за својим местом под књижевним небом. А на том путу хода још увек несигурним кораком, али не због нестабилности, већ због знатижеље, да опроба све, окуша се, усавршава, куца на тастатури или пише у свеску и ствара оно што мисао садржи… Иде тамо, иде овамо. Та вечита „несталност“ и брзо сазићење оним што је око тебе. Да лута и трага, упознаје. И учи , пре свега. Из књига, од других, од старијих, од живота, на крају крајева. Тежње? Ах, колико их само има. Али ок, зашао сам у године када сам многе тежње одавно прокоцкао… Али не све, неке су остале. Желим мира, спокоја и неке пријатне тишине, да радим оно што морам. Да месим хлеб за овај народ и да у неком хладу, рецимо ораховом, седим и пишем своје приче… По могућству поред реке, са псом који се мота око ногу… Желим да суштину пренесем на папир, да ја као пример укажем на погрешне ствари, на све те рђаве путеве, на зло које овај свет нуди, а ми какви јесмо, хрлимо више ка злу, него ка добром. Али то „добро“ је увек ту и чека на нас… Ипак, ми смо заслепљени свиме што нам се дешава и не видимо то добро око себе, већ само зло. Ту грешимо, а тако нам мало треба да будемо срећни. На жалост, срећу често тражимо на погрешним местима и сви од ње тражимо много. Није ни она тако јака, да сваком услиши жељу… Све у свему, суштина је да сви нађемо неки излаз који ће нас водити ка срећи. А тај пут није лак. О томе говорим, то је суштина мојих исписаних свезака, моји исписаних речи.

Никола Трифић: Рођен си и живиш у Ковину, а младост си провео у Великом Градишту. Причај нам мало о Браничеву,
Банату, војвођанској равници, и наравно Дунаву.

Сава Грујић: Ух, одакле почети? Да, рођен сам овде, у граду у коме и сад живим. Али, још као клинац имао сам неких проблема. Мати ме је оставила рано. Живео сам са баком и оцем. Онда је бака преминула, па сам остао само са оцем. То је био почетак деведестих. Матори ми је радио по цео дан у „Панпројекту“ као технички цртач и архитекта, поподне би или био кући или у некој кафаници, а увече би свирао хармонику. Или пријатељима, или са својим музичким бендом, ако би имао неку тезгу. А за то време, ја сам лутао улицама овог града. Заправо, био сам дете и играо сам се на улици, скитао са вршњацима, пушили прве пљуге, крали брескве, трешње и сличне ствари. Читали стрипове, били Мистер Но, Велики Блек или Командант Марк… Онда ми је отац, те 92. добио први инфаркт и ја буквално останем без икога. Тада су тетка и теча преузели ствар у своје руке и одвели ме на село. У село Пожежено код Великог Градишта, где су они радили као просветни радници. Били су сеоски учитељи. За све добро у себи, могу само њима да захвалим. Извели ме на пут и све време се мучили да од мене направе ЧОВЕКА. И успели су. А када је дошло време да им се захвалим, они су напустили овај свет. Ту је кренуо неки мој бунт. Ту сам осетио неку несрећу која вреба, да би она кулминирала 94. године када ми је отац умро од срца. Тада сам дефинитивно остао тамо и живео у том селу 22. године. У Великом Градишту сам наставио школовање. И основну и средњу пољопривредну сам завршио тамо. Стекао нове пријатеље, прва љубавна искуства, прве скитње, прва пива у парку… То је била та младост. А, све време сам живео на 80 корака од Дунава, са чије обале, када се попнеш на „Дам“ видиш његову ширину, и Румунију са друге стране, Карпате. То су сећања која се никада неће избрисати. То је успомена коју вреди памтити, па чак, ето, у мом случају писати о њој… Леп је то осећај када чујеш Дунав како хучи кад је Кошава, када свакодневно слушаш и гледаш бродове који пролазе, лево, десно- путују неким својим речним путевима. Одлазе, долазе и пролазе… Веома су биле лепе летње вечери, када седиш на самој обали или сам, или са неким другом, или са неком цуром и ослушкујеш све оно што ти Дунав прича. Нарочито ноћу, када Дунав у тој тишини доноси гласове из Румуније, псовке неких рибара који су окаснили или бацају мреже за улов рибе, или лавеж румунских паса…Тада сам имао утисак да ми Дунав прича своје тајне… Предиван је то предео, предиван је то Дунав. Код Голубца је најшири, а нешто касније ка Милановцу је веома узак и брз… Али сама природа тамо ствара један мир, мир који је природа створила по њеном нахођењу. Данас, када о томе размишљам, захвати ме нека сета, нека туга. Јер, био сам тако близу свој тој лепоти, а живот ме је бацао на све друге стране… Банат??? Банат је моја вечита љубав, а некада моја вечита носталгија. Сад живим у Банату и сад је само љубав. Волим Банат и волим војвођанску равницу. Нарочито када кроз њу путујем, па гледам, и све имам утисак да краја нема…У Банату сам увек могао да видим тај хоризонт, где се небо и земља спајају… Имаш утисак да краја нема свој тој равници…

Никола Трифић: Ти си дете Дунава, усидрено између Ковина и Великог Градишта- твоје две луке. Ипак, када
погледаш лепи „сиви“ Дунав, где те књижевне емоције и твој дух више воде, низводно ка Црном
мору, или узводно као Будиму и Пешти, односно ка западној Европи?

Сава Грујић: Јесам дете Дунава и то се може закључити из горенаведених реченица. Та два града заиста јесу моје две луке, али још нисам усидрен. Још увек не знам где коначно да бацим сидро и ту заувек останем. Време лети, глође, кида и знам да ћу ту одлуку морати да донесем убрзо, веома убрзо. Не може се цео живот пловити, путовати и лутати, нека лука се мора пронаћи где ћеш се смирити. А ја све више тежим ка томе. Што се тиче књижевних емоција, данас, када сам нешто старији све ме више вуче и воде ка Далеком Истоку. По мени, одатле су дошле неке ствари које могу да ти смире дух и умире немире. Са запада нам стиже само зло. А мени је њега преко главе. Од њега ми је доста. Време је за источњачки мир. Ионако живим сам, у тишини свог дома, без телевизора- само музика и књиге. И за разлику од запада, исток ми је увек пружао неку смиреност и надахнуће. Нарочито кроз књиге које о томе говоре. За сада, налазим се између „Истока и Запада“, али и томе ће се пронаћи решење… Окренут сам ка истоку, тренутно.

Сава Грујић- ковински, фото: Н. Живковић

Сава Грујић                                       фото: Небојша Живковић

Никола Трифић: Саво, до сада си објавио три књиге: „Изнад времена“, „Као ово или као оно“, и мени посебно драгу „Тренутак преображаја“… Кажи нам нешто о томе?

Сава Грујић: Да, од 1998. године, до 2014. сам објавио три књиге. Две мале брошурице песама: „ Изнад времеа“ и „ Као ово или као оно“ и те 2014. сам објавио прво и једино прозно дело под називом „Тренутак преображаја“… Обе збирке песама су млади дух, једног младог човека, пред којим је живот. Пун љубави, наде, среће, искушења… Док је „Тренутак преображаја“ једна веома озбиљна књига, са озбиљним тематикама. Писана је на незгодном месту, у једно веома незгодно време, али је аутентична, оригинална и истинита.

Никола Трифић: Прво бих се вратио, а затим и задржао на твоју књигу „Тренутак преображаја“. Изнад свега препоручио бих свима да то прочитају- у питању је изузетно дело. У тој књизи прозног карактера састављеној од пуно- на неки начин аутономних прича, дотакао си готово сваку пору људске душе и карактера, од дубоке вере и љубави, до похлепе и моралног пада. Неке приче у књизи инспирисане су Светим Владиком Николајем Велимировићем, а неке Дантеовим круговима пакла? Приче у књизи- иако су често обавијене неком трагедијом, не апострофирају никог као негативног јунака, већ у први план стављају негативне околности…

Сава Грујић: Напомеуо сам да је „Тренутак преображаја „ писан на незгодном месту (затвор прим.аут.). То су „она места“ како су их називали Достојевски, Солжењицин, Лимонов и многи други… На том месту сам писао о људима који живе поред мене. Поред мене једу, пију, спавају. Не зато што тако хоћемо, већ зато што морамо. Нема нам друге. А ту је велики број и свакаквих карактера и људских особина и видиш то у њиховим очима које те свакодневно гледају и посматрају. За неког је то Гулаг, за неког Проклета Авлија, за неког Мртви Дом, за неког је то „ лимб, круг, јарак пакла“… Споменуо си „бруталност“ у једном од претходних питања. Не, ја нисам бруталан човек, ја то и не умем да будем. Емотиван сам и крх, али умем да будем незгодан, али никако бруталан. У мојим писанијама јесам, признајем. Али ја описујем ту бруталност која се дешава око мене, коју видим и осетим. Много људи је брутално. Не бежим од њих, али се склањам. Тада, када сам писао „Тренутак преображаја“, морао сам да будем ту. На крају сам постао њихов записничар… И због тога су ме „готивили“, али и остављали на миру. Ја нисам залазио у њихов свет, а ни они нису у мој, и то ми је било битно. Не треба гурати њушку свуда. Што мање знаш, боље по тебе. Што други мање знају о теби, још боље је. Људима откријеш себе, тек онолико колико мислиш да је потребно. Да скратим причу. У Дантеу сам видео опис пакла који је он генијално описао, а ја сам у том тренутку осетио колико је све то живописно, и тако, тако истинито…А Владика Николај ми је био попут заштитника, анђела који ме туда и свуда прати, и говори ми , непрестано, да „пазим куда ходим и како да се вратим“… Тако је и било.! Вратио сам се. А кад се нађеш на таквом месту, такође видиш и сваку трагедију појединца. Нико ту није доспео, а да није доживео трагедију. А она се дешава, на сву нашу жалост, свуда, свуда под овим небеским кровом.

Никола Трифић: Имаш довољно година, да могу да ти поставим питање: када се заиста десио тај тренутак
преображаја у твом животу?

Сава Грујић: Ја знам да си ти прочитао „Тренутак преображаја“, јер сам у тој књизи кроз причу о Серафим Роузу која носи баш тај наслов који је и књига добила, описао сам чин тог преображаја. Укратко, било је то 04.12. 2009. године, мислим да је то дан „Успења Мајке Богородице“, на дан мог крштења. Да, крстио сам се у годинама када је Исус разапет, а Александар Македонски страдао од мача непријатеља својега.

Никола Трифић: Знам да већ увелико спремаш ново дело, под именом „Фрагменти“… Ја имам ту ретку привилегију да знам шта се ту крије. Ипак, шта широј публици можеш рећи о томе?

Сава Грујић: „Фрагменти“су скуп рукописа који су настали у задњих годину и по дана, што казује да су свежи. За мене су „Фрагменти“, такође озбиљно дело, али прилично шаренолико. Дође му као мој „The best of“. Ту има кратких мемоарских записа, неколико дневнички нумерисаних бележака, неколико песама, кратких прича и есеја. Једна књижевна критика књиге „Песма бунца и плаче“, београдског песника и уметника Милана Б. Поповића , прича о Радету Драинцу и Џеку Керуаку, који су представљени у тим причама као живи ликови, тј. моји пријатељи. Водимо неку коресподенцију, хаха… И ево за крај овог питања, тај рукопис под називом „ Фрагменти“, затварам овим интервјуом. Он улази у сам крај књиге, као тачка, као финални рез. Ето, тек да знаш…

Никола Трифић: Шта очекујеш од „Фрагмената“?

Сава Грујић: Ништа посебно. Међутим, када би та књига била објављена, била би и обимна. Ко буде прочитао “Фрегменте” знаће…Рецимо ти знаш. Али, до тога се треба намучити. Поред “Фрагмената”, постоји још рукописа, И спремних и готових… Спремних за штампу. Од неких рукописа очекујем више, од неких мање. Сви су они ту, у оптицају. Мени је сваки готов рукопис драг, јер сам на сваком оставио траг.

Никола Трифић: Како би сада са временске дистанце, оценио твоја досадашња објављена дела? Да ли си сам
задовољан њима, и да ли си задовољан њиховим крајњим дометом код публике?

Сава Грујић: Не знам. Размишљам шта да ти кажем, искрено. Све што сам написао је неки свој дојам једног периода мог живота. Веровао или не, ја сам описао све што сам могао. Од онога што сам видео, чуо, доживео, преживео… Нису баш сви приклоњени томе. Критикују ме многи због моје објективности. Све што сам објавио до сада, обе збирке песама, па и збирка кратких прича. Све што је настало, настало је „тада“ За мене, она су тада вредела… “Тренутак преображаја“ је био стварно тај тренутак! Мој ударац у мету! Звекет!… Та књига је писана у правом тренутку, у правом тренутку је отишла у руке издавача, у правом тренутку је изашла на „ видело“… Доживела је успех, онолико колико је заслужила. Циљ ми је био у представљању књиге у градовима које волим. У Ковину и у Великом Градишту. И то је било успешно! Иако сам у Великом Градишту имао јаку трему због присуства публике. Сви су били ту… Професори, свештеници, представници градске власти, моја родбина и пријатељи… Посустао сам под теретом свих погледа и њихових мисли. Књижевно вече није било „одрађено“ онако како сам ја замислио. На крају је испало тако да сам се заљубио те ноћи. У Ковину је била друга прича. Једно дивно, пријатно и „комуниктативно“ представљање књиге. Тада ми је било лакше! Моја мајка је седела у првим редовима, а и блиски пријатељи… Не знам! То вече сам бриљирао! Мојим делима сам увек задовољан у тренутку писања. Касније увидим грешке које сам направио. И онда кажем: Па могао си боље! Могао сам са ове временске дистанце да направим то много боље. Али то је то. Не враћам се старим рукописима, јер она говоре о прошлости. А прошлост се не може изменити. Значи, остављам тако како је.

Слушајући ветар- Сава Грујић (одломак из песме)

Затворио сам очи
и слушао ветар,
како умилно шапуће
песму о љубави
која разара беспуће.
Отворио сам и оголео себе
и пустио да ме милује
раздрагани сунца зрак,
и у тишини спокоја посматрао тебе,
као једини начин
да истерам, одагнам мрак.
Мрак из себе,
јер један твој поглед,
и један осмех
више од хиљаду пољубаца вреде.

Али, где сам то ја?
Искрен ли сам са својим жељама?
Будан сањам, сивим недељама
близину твоју, од које као да бежим,
али опет се брзо вратим,
да пред тобом клечим,
као да болестан лежим.

Сава Грујић

Сава Грујић- птица потребна овом небу, ако не због гласа, онда сасвим сигурно због пера!

Никола Трифић: Знам да си јако везан за лик и дело Милоша Црњанског… Скоро сам читао твој омаж Црњанском
под изванредним насловом „Његове књиге носио сам као утеху своју„… Шта за тебе значи Црњански? 

Сава Грујић: Знаш, много пута ми се догодило да због Милоша Црњанског упадам у вербалне конфликте и то са људима чије је образовање на много већем нивоу и статусу од мог. Али, не дам на дело и лик Милоша Црњанског. Једноставно не дам! Хоћеш двобој због тога? Нема проблема, ја сам спреман. Зашто? Зато што је Милош, али и оно што је оставио иза себе било моје оружије. Његово оружје биле су његове речи, и те запете или зарези, ја сам сврстао у метке којима ћу гађати „непријатеље“, али их нисам имао као он… Хвала Богу. Сам наслов приче „омажа“ је доказ колико ми је он, као писац значио. То му дође као она сцена када те метак погоди у срце, али живот ти је спасла књига коју си носио у горњем, левом џепу свог шињела. Налетео си на те сцене Трифо негде, сигурно. Или на филму, или у књизи? Као друго, од њега сам тражио речи утехе када су ми оне биле потребне. Тада није било много људи које такве речи могу да ми саопште. Милош Црњански је то чинио, онда, када ми је то било најпотребније… Он је био приморан да бежи, јер му је овде живот био у опасности. Морао је да емигрира, да би сачувао главу на раменима. Са друге стране, он је говорио и писао о Банату, као нико пре њега. А ја Банат волим, исто, исто као Црњански. И на крају, желим да напоменем да та прича о Црњанском, није само омаж о њему, испало је и тако, да је то омаж и мојим прецима.

Никола Трифић: Шта у твом срцу заузима истакнутије место поезија или проза?

Сава Грујић: Мени као читаоцу је истакнутија проза. Волим добре, јаке, биографске књиге. А мени као ствараоцу је истакнутија поезија. Ту имаш ту слободу стварања. Кроз поезију можеш да се крећеш, дајеш одушка. тражиш предах, одмор… Проза је захтевна, ”Четири зида и град”. што би рекао Карановић (Звонко Карановић прим. аут.).

Никола Трифић: Поред поменутих, које још писце и песнике волиш да читаш; домаће, стране,
које класике, а које савременике? Шта те је од прочитаног, посебно одушевило у задње време?

Сава Грујић: Одмах да ти кажем да сам некако више везан за прозу и некако ми она више прија. Некада, заправо, од њих је све и кренуло, од писаца бит генерације: Керуак, Бароуз, Буковски… Једно време сам волео Селинџера. Волим ја и данас да их читам, али ретко се деси да им се вратим. Од домаћих ту су ми Војислав Деспотов, Милан Оклопџић, али они нису више међу живима. Од новијих и савременијих, волим твог Нишлију Зорана Ћирића, босанског писца Бекима Сејрановића којег сам скоро читао и одушевио се књигом, тј. његовим романом „Твој син, Хаклбери Фин“. Одлична је то књига, ваљда зато што говори доста о рекама Сави и Дунаву и што се и сама прича дешава током пловидбе тим рекама. Готивим и београдског писца Срђана Ваљаревића. Од њега сам све прочитао, а волим и његову поезију. Један је од ретких чију поезију читам. Поред Црњанског, наравно. Али, обавезно морам да издвојим два великана: Виктора Игоа и Фердинанда Селина. Због Викторових „Јадника“ сам плакао читајући је, а због Селиновог „Смрт на кредит“ сам умирао од смеха. Тај је баш умео да ме насмеје. Да ме је неко тих дана кришом посматрао кроз прозор, помислио би да нисам нормалан.

Никола Трифић: Клише питање: Књижевност данас у Србији?

Сава Грујић: Књижевност данас у Србији је на добром нивоу за оне писце који су успели, који су се пробили и званично постали признати писци- Басара, Албахари, Ћирић и многи, многи други… Са друге стране, постојимо ми, нешто млађи и скоро непознати, који се тешко сналазимо у тим водама у којима књижевници пливају. Видиш, неке ствари су се промениле. Често шаљем радове на разне конкурсе, али свака друга организација за учешће тражи да се уплати нека усрана аконтација. То ми се никако не свиђа, јер тога није било раније. Нећу бре да плаћам ником ништа да бих учествовао. Друга ствар која ми се не свиђа је та што, коме год да сам послао неки рукопис увек добијем исти одговор: „ Господине Грујићу ваше песме или приче, (чак и споменути роман о Нишу) је дивно штиво и испуњава наше критеријуме и радо би да Вас штампамо…“ Трте, мрте, све је сјајно, али мораш да извадиш 80 сома динара и да платиш то што ће неко да те штампа… Ја то нити хоћу, нити могу. За „Тренутак преображаја“ сам се „поломио“ тражећи спонзоре, кукајући, молећи, објашњавати. Исрпљујуће је то, а ја за то немам више живаца… Или ћу победити на неком конкурсу и тако као награду добити штампану књигу или ћу можда некада налетети на неку издавачку кућу која ће пристати да штампа нешто од мојих писанија о њиховом трошку… Мада, ја у то не верујем. Моје је да пишем, а шта ће од тога испасти, показаће време. И оно што је најбитније је то да постоји пуно младих људи који пишу, или уопште стварају, баве се неком уметношћу. Имам доста пријатеља сликара, песника, вајара, и сви они муче неку муку да би постигли нешто са тиме… Можда само треба бити упоран? Откуд знам!?

Никола Трифић: Делиш ли став многих, да бројна у суштини добра дела остану- да тако кажем полуанонимна
због недостатка медијске подршке?

Сава Грујић: И ти и ја врло добро знамо куда плови пловак медијске пажње… Ту за нас нема улова, а нема ни рибе. По мени, читајучи и комуницирајући са људима који су анонимни, попут мене, знам да кукамо и звонимо на сва звона о том кукању. Све у свему, без подршке „медијске пажње се не може остварити ништа“. Гурају се сви. Профит је у питању. А ми анонимни остаје мо на нултој тачки… До даљнег! Битно је да ти „полуанонимни“ имају шта да кажу. Неко ће их већ прочитати. Битно је да постојимо! Ја сам за аутсајдере и анонимусе! Ја сам њихов „ гласник“… Ако је неко „полуанониман“, ја сам уз њега… Нека он буде уз мене!!! Можда заједно постанемо јачи!? И на крају, иза нас све остаје! Сва наша дела, наше приче, наш живот… Мени остаје да посадим дрво, а затим да „ Загрлим Мику Антића“ и тако га пољубим у својим сновима и кажем му: Хвала!

Никола Трифић: 5. октобра прошле године на деветнаесту годишњицу „великих промена“ Геостратег је објавио
твој  ауторски текст… У том тексту рекао си цитирам: „Сви политичари су иста говна која различито смрде“!
Текст си завршио констатацијом: о политици никад више! Наравно не желим да чикам твоју доследност, зато те нећу питати за актуелни политички тренутак, али имам питање која је више друштвеног, па и културолошког типа: Кад погледаш Србију и околне земље, када сагледаш читаво наше наслеђе, како ти изгледа целокупни амбијент у којем овај регион обитава?

Сава Грујић: Сведок сам тих деведесетих када сам мислио да је политика велико зло и велика превара. Веровао сам да ће се на том пољу ствари изменити и да ће свима нама бити или барем кренути на боље. Међутим, преварио сам се. Грдно и јако. Пустио сам да дођу нека нова времена, а она су дошла, а нису донела ништа ново. Када сам то схватио, дигао сам руке од свега. Политика је за мене престала да постоји. Ако ме питаш за опредељење, нисам ни за ове, ни за оне. Ја сам анархиста. Али не онај анархиста који би да руши, пали, разбија, уништава. Већ онај анархиста о коме су говорили Бакуњин, Кропоткин, Прудон… Без пореза, слободна трговина и размена добара, без икакве власти која намеће и тлачи. . Наше српско наслеђе је веома богато. То је можда једино чиме се поносим што ми је ова моја земља пружила и дала. Нисам националиста, али умем да будем патриота. Желим и хоћу да штитим вредности коју су нам преци оставили. Али ја сам „ диносаурус“ кога ће уништити генерације које долазе. Генерације, које ће уништити систем вредности. А њега је тако мало, нажалост, остало.

Никола Трифић: Разведен си, имаш сина. Шта Сава Грујић ради приватно? Шта те чини срећним?

Сава Грујић: Да, има томе већ 12 година. И нећу бити ђубре и кривити бившу супругу због тога. Велики терет због тога, понео сам на својим леђима и носио сам га све ове године. Али, тај сада момак, биће добар човек. И то захваљујући његовој мајци. Ја мало удела имам у томе. Не зато што нисам мислио на своје дете, већ су ме околности ломиле… Но, како год, ја ћу ту „титулу“ оца носити кроз остатак живота… Моја улога оца ће тек наступити. Тако је било и са мојом мајком. Тако је у многим примерима разведених родитеља. Грешке се праве, али се и исправљају. Питање је само: Желиш ли да их исправиш или не? Ја нећу ништа рећи… На том пољу и том питању, за мене остају само дела. Само дела и ништа више… Приватно живим као и сваки човек на овој планети. Радим, плаћам рачуне, водим бригу о домаћинству, кувам, месим, перем, пеглам, рибам и чистим. Шта ме чини срећним? Сазнање да имам наследника и тај дар да могу да пишем, да вриснем и кажем….

Никола Трифић: Не могу а да те непитам за музику? Знам да ти је велика инспирација?

Сава Грујић: Да није било музике, не би било ни мојих песама и прича. Једноставно речено: Панк је био мој прозор у свет, а рокенрол врата, на која сам у тај свет и ушао, а и остао.

Никола Трифић: Опиши ми твој однос према религији?

Сава Грујић: Немојмо о томе… Свако треба да пронађе себе кроз неку веру. Веруј у себе. То је најбоље решење. У сваком од нас посоји неки Бог. Пронађи га и веруј.

Никола Трифић: За крај морам да те питам… У плану је и снимање документарца о теби. То је рекао бих, ретка част. Кажи нам нешто више о томе?

Сава Грујић: То је само замисао. Ако то будем урадио, урадићу са људима који су професионалци. Можда не још увек!? Али ће бити! То може мало и да одстоји, када се стекну услови- полако. Треба само да уклопимо време и тренутак? Тај пројекат захтеваће доста рада. Мада ја пола од тога већ имам у глави, шта и како. Другу половину остављам мојим сарадницима. Има нас тројица. Један је млади студент режије из Панчева, камерман и фотограф. Други је млади новинар, колумниста и песник из Ниша, и ја из Ковина. Требамо сва тројица лепо уклопити „наше “ време и посветити се снимању. Идеје постоје, план постоји, па полако… Нека се сакупи још нека прича до тада.

Никола Трифић: Саво, остаје ми само да ти се захвалим на разговору за Геостратег! Желим твојој породици и теби све најбоље. Твојим сновима желим да се остваре… Хвала још једном.

Сава Грујић: Хвала теби стари мој.

 

Аутор насловне фотографије и прве фотографије у тексту: Небојша Живковић

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

4 коментара

  • Petar

    5. марта 2020. at 10:59

    Au sajajan intervju! Ovo me je podsetilo na one stare dobre intervjue iz starih dobrih vremena u tadasnjim magazinima… Kupis list i imas sta da citas, u potpunosti se upoznas sa necijim likom i delom. Svaka Vam cast!

    3+

    Оставите коментар

    • Другарица

      5. марта 2020. at 11:04

      Слажем са Петре са Вама… Толико питања, толико животних тема, а нигде ничега дегутантног, све са стилом, свако питање и сваки одговор. Сави пуно среће у даљем раду.

      1+

      Оставите коментар

  • Anonimus

    9. марта 2020. at 00:42

    Treba uvesti termin pisac-naivac, knjizevna-naiva, uopste treba pozajmiti taj prefiks „naiva“ iz slikarstva, ili prosto reci pisac amater… Amater bar za sad, i to nije sramotno… Ovako se epiteti knjizevnika, pisca, pesnika olako dele. Pogotovo znamo kako danas stoje stvari po tom pitanju, neko plati stampanje svoje knjige u 200, 300 primeraka i odma „knjizevnik“, polako malo.

    1+

    Оставите коментар

    • Mima- Pancevo

      9. марта 2020. at 03:50

      Polako malo Vi! Ako se neko bavi knjizevnoscu on je knjizevnik, to ne znaci da je veliki, priznat, poznat, tirazan, pa i kvalitetan… Onaj ko igra fudbal je fudbaler ne znaci da je Mesi… Onaj ko se bavi advokaturom je advokat, ne znaci da je dobar advokat. Kada neko pise i objavljuje poeziju i prozu, pa cak i u elektronskoj formi sto je danas krajnje relevantno, on je pesnik ili pisac, prosto knjizevnik… E sada, koliko je dobar u tome, to je vec drugo pitanje. Gospodina nisam citala, ali eto, zaintrigirao me je ovim intervjuom. Zelim mu srecu.

      1+

      Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци