ПолитикаКапитализам је болест душе

Никола Трифић9. априла 2020.1 min

Капитализам?! Дијагноза: тешка болест! Трује крв, шири се на централни нервни систем, и у крајњој тачки своје метастазе убија недефинисану и невидљиву форму од суштинског значаја, звану „душа“. Најтежи облик: либерални капитализам. Узрок: најчешће похлепа и жеља за економском и сваком другом доминацијом, у ређем случају- пука потреба за преживљавањем. Најчешћи облик испољавања болештије: грамзивост, отуђеност, себичност, склоност аутошовинизму, недостатак емпатије; потпуно и свесно одбацивање духа у корист материје. Прогноза: неизлечива болест! Сигурна смрт која наступа после пар деценија бесмисленог и празног живота.

Капитализам- карикатура

Капитализам и ми

Колико год да капитализам посматрамо у најширем могућем- друштвеном контексту, његова рефлексија и утицај на индивидуу је катастрофална. Капитализам је правио друштво, да би покварио човека! То данас без гриже савести, а опет са пуно сигурности можемо рећи. Наравно, потребно је направити разлику између оне основне жеље за слободним тржиштем и слободним протоком људи, робе, капитала, и услуга, и ове наказне слике, у коју се капитализам са успут стеченим префиксом „либерални“ последњих 30 година претворио. Чини се да ниједна идеологија и ниједан друштвени систем, прво у својој изградњи, а касније и на врхунцу свог деловања није са толиким гађењем одбацила суштину човековог бића и његове примарне потребе. Потребу за државом, за независношћу и сувереношћу, за заставом, за грбом, за химном. Потребу за радничким достојанством. Потребу за својином, како личном, тако и националном. Потребу за породицом. Поготово потребу за породицом! Како би успео да изгради свој велики „макро“ свет, капитализам је морао да уништи и обесмисли основне постулате „микро“ света сваког од нас. И можда је термин „обесмислити“ правилнији од термина „уништити“… Процес обесмишљавања који води до самоодрицања исконског човека, исконског људског бића, и његово довођење до нивоа послушног и добро програмираног робота је давно почео. Чак шта више, у пуном је јеку- и то са „изузетним“ резултатима. Све што нас окружује: политичке партије, владине и невладине организације, разни инвестициони фондови, и већина медија, само су средство у рукама крупног капитала за постизање „вишег циља“. Тај „виши циљ“, односно енормно богаћење мање групе људи, и њихова потпуна власт над ресурсима, како природним, тако и људским има један основни предуслов: обесмислити човека у људима. Човека родитеља, човека рођака, човека комшију, човека радника, човека интелектуалца, човека родољуба, човека патриоту. Процес обесмишљавања не подразумева ампутирати из људског бића његове примарне и природне потребе- за продужењем врсте, за породицом, за едукацијом, за државом, за поштеним радом- већ причом и пропагандом у човеку исте до те мере обесмислити, да их он сам попут сувишног терета одбаци. Сетите се дела приче о политичким партијама, владиним и невладиним организацијама, медијима… На шта личи данашњи човек који долази као последица рада ових субјеката? Рекао бих- на празну љуштуру, шире-друштвено несвесну, саможиву, емотивно сакату, којем су родитељи само донори живота на које треба што пре заборвити- а деца непотребан терет који нема сврхе носити, и којем је једино мерило успеха у животу позиција на „ранг-листи“ потрошачког друштва. И зато и не чуди што та и таква људска љуштура, као доминантан облик данашњег човековог постојања није у стању да одговори: шта се десило са његовом слободом? Где је данас економија? Где је национална економија? Где су радничка права? Зашто је у друштву борба за права радника мање важна од борбе за права паса луталица? Шта се десило са „левицом“? Зашто је левица самој себи постала највећа контрадикторност? Зашто се обавила у прљави плашт либерализма? И да ли данас она искрена и исконска левица заправо станује на крајњој „десници“?

Капитализам

Ново време

Честа грешка у бројним расправама о капитализму, је та што многи капитализам везују за демократију! То наравно није тачно. Демократија није ни последица, ни узрок, а ни предуслов капитализма. Демократија није ни синоним са капитализам. Она је нешто друго… Пре свега демократија је темељ на којем треба градити нови-модеран свет, и то имплементацијом свега доброг, потребног и прихватљивог. Ипак, то „добро и потребно“ није и не може бити везано за једностране и сирове идеологије. Свака идеологија је у својој основи погрешна. Разлог је тај, што је свака стерилна и стереотипна за нове идеје и свежу крв. Свака идеологија подразумева крајност… А крајност као таква, без обзира са ког краја гледа на средину- далека од те средине, од баланска и равнотеже, није добра. И зато борбу обичног човека против демонске верзије либералног капитализма коју живимо, треба искључиво гледати као борбу за нас саме- борбу за наше праведније сутра, а не као на борбу за успостављање друге крајности, која се зове комунизам. Не дај Боже! Ако је капитализам болест душе, онда је комунизам сасвим сигурно болест мозга. Свака болест, пре или касније води у смрт. Нама је потребан живот! А живот у неком будућем времену, поготово у свом друштвеном облику, мора да подразумева нешто чисто, неокаљано, некомпромитовано. Никако нешто што је историја већ ижвакала, сазвакала, и испљунула као погрешно, и још горе- потрошено. Хтели ми то или не, добићемо нове људе, ново време, а можда и нове проблеме. Немојте да нам у свету свега новог, једино заблуде буду старе.

(текст је писан на основу главних теза ширег и обимнијег рада-публикације која је у припреми)

Извор: https://www.konkretno.co.rs/

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.