Друштво и КултураКултура у Србији- КРВНА СЛИКА ЛЕША

Никола Трифић11. фебруара 2020.1 min

Нису политичари криви- колико ми нисмо прави, и нису они Богу мили- колико смо ми себи страни… Можда прва два стиха песме, или само увод у новинарски текст? Биће да је за дату прилику, за одабрану форму, и самонаметнуту суштину „по среди“ ово друго. Добро дошли у још једну причу о српској културној сцени. О њеној повезаности са политиком и геополитиком, са кореном нашег етницитета, са породицом, са образовањем- и о њеном свеопштој рефлексији на терен нашег колективног посрнућа које зовемо „друштво“. Да напоменем- ово није ни јадиковка над палим јунаком, ни покушај детоксикације затрованог организма. Ово је отворена објава рата против ветрењача. Борба у маниру „Дон Кихота“. Ветрењача је пуно- разлога да се немо погне глава пред њиховим немилосрдним шамарањем ваздуха је мало. Вреди изгубити часно!

култура

НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА

Национална, народна, етно, завичајна, родољубива, како год хоћете. Нема „културне“ нације без свесне нације. Снага једне гране, не почива на снази њеног стабла, већ на снази њеног корена. Колико год то звучало наивно, лаковерно, или као памфлет јефтине наци-политике, стојим при ставу да је то заиста тако. Наравно, у Србији прошлог, благопочившег 20. века, али и овог и даље новог- анемично рођеног 21. века, рећи било шта са префиксом „национално“, поготово са израженом жељом да се о томе дискутује, значи осудити себе на бујицу негодовања која долазе са обе стране друштвеног спектра. За једне је било какво копање у прошлост у потрази за сопственим коренима- истовременао атак на будућност који се граничи са шовинизмом, док је за друге евентуална критика те прошлости и њеног тумачења у садашњости, равна издајству. Поставља се питање: од чега смо ми оболели? Уз оно људско и емпатијско „на жалост“ са дубоким уздахом пре изношења коначне дијагнозе рекао бих: од Стокхломског синдрома и митоманије у исто време. За један део грађана Србије „самопорицање“ и аутошовинизам постали су лична карта распознавања, улазница у круг умишљене „квази елите“… Улазница у круг људи, који вођени геслом „не заборавите да (се) заборавите“, прихватају модерну данашњег друштва- наметнуту и вођену од стране изопачене верзије капитализма- оца и мајке потрошачког менталитета, који њихов себичан приступ животу, скројен под премисом „један је живот“, своди на трагичну реалност која се зове „живот за једнократну употребу“. Насупрот њима, као другу страну напрегнуте праћке, имамо нову генерацију „априори бунџија“ и редовних бројача етничког порекла крвних зрнаца- по којима је припадност срп(Б)ском роду равна родбинским односима са самим Богом, и за које је мерна јединица патриотизма- величина тетоваже Карађорђа, Острога или Исусовог распећа на набуџеном бицепсу. Парадокс 1: Нови светски поредак и нео-либерални концепт друштва- бар декларативно, про-форме истичу очување свог- националног идентитета као темељ у изградњи модерног света. Парадокс 2: православље, и уопште хришћанство- строго забрањују тетовирање.
Него, какве су шансе обичног човека- обичног Србина (Српкиње), национално свесног подједнако гадљивог и на самопорицање и на порицање других, да преживи у сендвичу између аутошовинизма као хибридно-идеолошког продукта, и шовинизма на стероидима. Мада, све се више намеће мишљење да је тај „теретана шовинизам“ само реакција, условни рефлекс на доминантно протежирање аутошовинизма, који су читав 20. век немилице сејали и комунисти и капиталисти, наравно свако према свом виђењу „виших интереса“. Јер, ништа тако добро не рађа једну крајност- као друга крајност. Најбоље љубавне песме, пишу се у највећој боли. Велика мржња- готово увек долази на место велике љубави; па чак је и велика храброст, често подстакнута великим страхом. Но, где се крије светло у данашњем сивилу? Усудио бих се да кажем- можда баш у оном већ поменутом „обичном човеку“- обичном Србину, који је спреман да погледа дубоко у себе и да без страха и стида констаује: Да, ми јесмо Срби. Да, ми махом јесмо православци. Да, ми имамо славну историју. И не, родољубље није исто што и шовинизам. Не, наше постојање није противречно постојању других. Не, наше право да будемо своји на своме- да будемо скројени по својој мери, не потире право других да имају исте жеље! Ако су неком у свету, или у окружењу, шајкача, фрула, труба, Свети Сава, „Марш на Дрину“, Војвода Степа, или „три прста“ сами по себи претња и опасност, онда ти и такви имају проблем са собом, не са нама. С друге стране, ако је у нашим главама, наш опстанак- условљен нестанком других, онда смо ми сами себи највећи непријатељи; други и већи нам нису потребни.

ПОРОДИЦА, ПОРОДИЦА И САМО ПОРОДИЦА

Три услова за подизање само-свесне, национално-свесне, културне и образоване јединке: 1. породица, 2. породица, и 3. породица. Оно што породица, или „примарна средина“, створи, обликује и васпита, ни најдекадентније друштво не може да поквари! И обрнуто: чак и најидеалније друштво је немоћно против „празнина“ које понесемо из куће. Зато и не чуди, што је у овом суровом потрошачком друштву, или прецизније речено- глобалном систему који се презива „капитализам“, а зове „либерални“, управо породица перципирана као највећа претња и сметња. И баш зато, у том и таквом систему, све може да опстане сем породице: синдикати- ако желе, невладине организације- морају, државе- ако морају, породица- ни по коју цену. Она је осуђена на нестајање. Јер, шта је интерес глобалног „потрошачког менталитета“ који се само тако примио на плодно српско (а и балканско) тле? Врло просто- стварање јединке, национално несвесне, саможиве, емотивно сакате, којој су мајка и отац- само родитељи 1 и 2, пуки и случајни донори живота које треба што пре заборавити; јединке која је уско стручно квалификована, али за шире појмове незаинтересована, која је флуидна и поливалентна, која лако мења градове и државе, лако се навикава на новог газду, и која без обзира на сав презир према јефтином „културном“ и медијском амбијенту у којем обитава- исти прихвата под изговором „такво је време“. Сећате се дела приче „о модерни данашњег доба“ у контексту самопорицања и аутошовинизма? То је то, само у проширеном обиму. Холивудизација живота на велико. Модел „Секс и град“, узбудљиво је живети промискуитетно- без брака и породице, то је „ин“. Модел „Два и по мушкарца“, отац малолетног детета је смотани сиротан- док је његов брат алкохоличар и швалер, шармантни богаташ- такви успевају. Можда модел „Кардашијан“, скарадни порно снимак, плус ријалити, плус познати дечко, плус сродници који пред камерама мењају пол, једнако статус звезде, слава и богатство. Да ли сте о томе некад размишљали као о друштвеној пропаганди? Наравно, сви ти глобални феномени, без већих проблема прелили су се и у Србију, и наравно, као свака копија у свом скарадном финалном облику, постали су гори од свог иначе скарадног оргинала. Продукција генетски модификованог човека, направљеног по тактичко-техничким захтевима 21. века је у пуном јеку. И да се за трен вратим на породицу. Ако сте родитељ, уместо што свом детету дозволите да од треће године користи таблет, изведите га у парк, или у шетњу. Пре него што упозна фудбал на плејстејшну, упознајте га ви са правим фудбалом. Дозволите му да открије чари лопте, спорта и игралишта. Потрудите се да пре имена холивудских глумаца и аутотјун певача, научи како му се звао прадеда, а како чукундеда; зашто се презива на пример Петровић или Јовановић, а не Симић или Николић, зашто његова породица слави Светог Јована, а не Светог Луку… Научите га да зна зашто је Србин. И најважније, научите га да без нарогушеног израза лица каже „добар дан“ сваком ко је национално, верски, сексуално или по било ком другом основу другачији од њега.

ЖИВИМО ПОСЛЕДИЦЕ УЖАСНИХ УЗРОКА

Вероватно је већина вас читајући наслов и увод овог текста, помислила да ће ово бити још једна „балада“ о насловним странама наших новина, ријалити програмима, или о домаћим политичарима? Ипак, не! Све набројано, колико год било тешко за психу људи којима желудац није једини орган који вари, заправо је само чир на болесном телу. Само последица узрока који су много тежи и дубљи. Политичари, старлете, кафанске певаљке, полуписмени новинари- само су кловнови нашег доба. Друштво је њихов циркус. Ипак, тај циркус смо им направили ми, нико други. Ми, својом лакомисленошћу, својим отклоном од себе, свог корена, своје суштине, својим отклоном од правих вредности. Када се будемо решили узрока, последице ће саме нестати- као магијом. И зато сам текст почео са два стиха: Нису политичари криви- колико ми нисмо прави, и нису они Богу мили- колико смо ми себи страни… За крај додао бих и трећи: Нису они високо полетели- колико смо ми ниско пали! Ми као цивилизација, као људски род са оба своја пола, са свим својим расама… Ми као друштво у глобалном, али и у националном смислу. Ниско, да не може ниже. Ипак, добра ствар код дна, је што сваки могући пут води једино ка врху. Па, сретно нам било.

Извор: https://www.konkretno.co.rs/

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

1 коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци