ПолитикаЛитије су васкрс праве Црне Горе

Никола Трифић15. маја 2020.1 min

Ако Црногорци нису Срби, онда Срби уопште и не постоје! Овим речима је Никола Ђилас отац комунистичког првака Милована Ђиласа одговорио свом сину, када му је овај пред крај 41. године предочио план Комунистичке партије Југославије по којем је дотадашња територијална и завичајна припадност „Црногорац“, према визији „нове Југославије“, морала да постане национална одредница.

Стара и извикана мантра „слаба Србија- јака Југославија“, заправо је у пракси имала још свирепији облик. Јака Југославија своју снагу јесте градила на слабој Србији, али је пре свега и изнад свега подразумевала слабе Србе; слабе и разједињене, рашчлањене и раздвојене, чије је етничко ткиво требало да послужи као основа за стварање нових нација, које су осмишљене да буду- не само другачије од српске, већ по правилу и антисрпске.

Наравно такав план, чак ни тада, за време стварања „Друге Југославије“ није био новина, напротив! Империјалистичка креација Запада на коју је и Исток даo прећутно одобрење, мерила је у години одржавања Берлинског конгреса своје пролазно време, док је Југославија после Другог светског рата требала да буде последња етапа у достизању „поганог“ циља: прављења од Срба национално несвесне „аморфне“ масе, удаљене и раздвојене од своје вере и свог корена, који као такви не могу бити препрека вишевековној тежњи многих народа- поготово оних са Запада, да на простору Балкана остваре потпуну хегемонију. Заправо, кључна разлика у антисрпској политици за време Друге Југославије у односу на ону пре ње, јесте та, да је до 1945. године „антисрпство“ била политика која напада државу, док је након Титовог уздизања на власт, то постала приоритетна државна политика! Наравно, треба узети у обзир и све оне добре стране које је донела „Титова Југославија“: социјални мир, релативно економско благостање, бесплатно школство и здравство, онај злата вредан „црвени пасош“, као и многе друге стандарде које ниједна пост-југословенска држава није, и вероватно неће достићи. Ипак, када говоримо о „српском националном питању“, Југославија у целини, а поготово она „друга“ јесте била гробница „српског етноса“! Можда као најбољи доказ тој тврдњи имамо цињеницу која каже: да су Срби у стварању Југославије 1918. у темеље исте уградили своје две међународно признате државе- Србију и Црну Гору, две владарске династије, две војске, славну победу из Великог рата- праћену милионским жртвама, репутацију слободарског народа; а да су на „крају баладе“ 90-их година из те Југославије изашли дезорјентисани и обезглављени, национално несвесни, територијално осакаћени, пред светом проказани, и што је најгоре- међусобно супротстављени.

Југословенски комунисти

С лева на десно: Александар Лека Ранковић, Тито и Милован Ђилас

Ипак, за такво своје стање, Срби могу да криве једино сами себе. Никао ни Хрвате, ни Бошњаке, ни било који други „Ју народ“. Југославију су Срби створили, на њу пристали, она је у великој мери вођена од стране српских кадрова, који су опијени идеологијом свесно или не, пошли на пут самопорицања. Заправо, ако смо у 19. и почетком 20. века видели најбоље особине српског народа, онда је друга половина 20. века на површину избацила све аномалије које може имати један просечан Србин: склоност забораву и аутодеструкцији, склоност полтронству, поданички однос према владајућем режиму и владајућој партији, спремност да се због личне позиције и личног добра жртвују сви виши циљеви. Народским речником речено: спремност да се у замену за удобан комад намештаја у којем би се сместио сопствени тур, у бесцење распрода дедина шума! Ако би тражили индивидуу која на најбољи начин, бар у свом политичком профилу, сублимира све наведене аномалије, онда је то без сумње главом и брадом Мило Ђукановић.

Мило Ђукановић- само још један српски сатрап

Баш тако! Ништа мање и ништа више од тога. На жалост, такође, још један у низу српских сатрапа, који је бар по свом рођењу Србин. На примеру Мила Ђукановића најбоље се види да су „крушке отпале са српског стабла“, касније постале најагресивнији протагонисти да се то стабло посече. Ипак, у господину Ђукановићу никако не треба гледати идејног творца или главног аутора антисрпске политике. Не! Далеко од тога! Нема Мило ни ту политичку моћ, ни такав политички педигре… Он је само, бар на простору Црне Горе, главни извођач радова, вредни неимар који у дело спроводи давно осмишљену и зацртану архитектуру, и то све зарад једног циља- опстанка на власти.

У политичком смислу „сину хиљаду очева“ Милу Ђукановићу је власт била и остала једина искрена љубав. Све остало, за њега је само променљиво стање, катализатор или проточни бојлер; пролазно и потрошно средство које служи једном циљу- власти. Зато је на политичкој сцени и радио све оно што му је у том тренутку омогућавало „позицију владара“. Када је било популарно бити комуниста- био је комуниста. Када је национализам постао својеврсна улазница за политички „main stream“, није се гадио србовања, такође није му тешко падало да Хрвате и Бошњаке назива усташама и балијама… Када је требало прикочити и направити дистанцу од Милошевића, урадио је то. Али када је на Балкану коначно победила „западна верзија демократије“, постао је „европејац“, Нато фанатик и Монтенегрин… Све оно против чега се и сам у младости борио.

Мило Ђукановић

На примеру Мила Ђукановића су и Америка, Британија, Немачка, али и шире- Француска и Италија, показали сво своје лицемерје. Западном свету, који се „као гнуша“ комуниста-прелетача, препакованих националиста и вишедеценијских владара који се шетају са позиције премијера на позицију председника, ни у једном тренутку није засметао Мило Ђукановић. Наравно, зато што он више него било ко други на дело спроводи њихову визију Балкана.
Државе Запада и Мило Ђукановић се налазе у „Пар екселанс“ примеру политичког „брака из интереса“. Он је потребан њима, како би се једном за свагда на Балкану обрачунали са утицајем оног дела непослушног српског становништва, и пре свега са утицајем Српске православне цркве, коју перципирају, не само као „сигурну кућу“ за по њима опасну српску традицију, већ и као неку врсту истуреног одељења руског утицаја. С друге стране Милов интерес је јасан. Њему су потребни они, јер у овом тренутку искључиво Запад на челу са Америком, може да обезбеди оно до чека је Ђукановићу једино искрено стало- а то је вечита власт.

Литије- Слика поносне Црне Горе

Од Мојковачке битке Црна Гора није видела величанственију слику и величанственији призор. Литије су више него било шта друго показале „рефлекс“ црногорског ината, пркоса, родољубља и домољубља, свега онога што је вековима пратило Црногорце и чиме су они украсили целокупно српско национално биће.

Ипак, осим што су донеле „велику народну победу“, литије представљају и велику грађанску победу Црне Горе! Европа не памти неки вид вишемесечног грађанског протеста који је на улице сваког дана изводио трећину укупне популације те земље, а да је све протекло у најбољем реду, без преврнутих контејнера, полупаних аутомобила; само мирно, са праведним циљем, са иконама у рукама и невиђеном дозом достојанства. С једне стране црква као извор реке људи, с друге стране сам Бог као ушће, а између пређена путања- која представља пут праве Црне Горе! Оне Црне Горе на коју би и њени славни преци данас били поносни.

 

Извор: https://www.in4s.net/litije-su-vaskrs-prave-crne-gore/

 

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.