ПолитикаМЕТАК У ЦЕВ И ПОГЛЕД КА ПРИШТИНИ!

Никола Трифић3. јуна 2019.1 min

ПОСЛЕДЊА ОПОМЕНА ИЛИ ПРЕТЊА ПРАЗНОМ ПУШКОМ?

Српске власти су након недавних инцидената на Косову и Метохији и хапшења више од 20 Срба, због наводних криминалних активности, још једном оштро реаговале и упутиле упозорење привременим институцијама у Приштини: Србија неће дозволити нови погром и ново протеривање свог становништва!

Тако је бар речено! И то не први пут. Ипак, остаје да се види, да ли је императивни тон из Београда, само део дипломатског фолклора, или заиста чврст став озбиљне државе, која је спремна да по сваку цену брани опстанак свог народа на његовим вековним огњиштима.

Поставља се питање, где се за налази црвена линија чије гажење Србија, ако има „Д“ од државе неће смети да толерише? Да ли је она нацртана на сред судбоносног моста на Ибру, на Јарињу, Брњаку, Мердару, можда на Копаонику, или на глави сваког преосталог Србина на Космету?

Много врана и гаврана се надвило над Косовом и Метохијом у последње време. Постоје разне шпекулације, од оних да је нови рат неизбежан до тога, да је читава ујдурма у јужној покрајини режирана у коорелацији Тачи-Вучић како би се оправдала већ договорена „подела“.

Једно је сигурно, потенцијални тајни договор Београда и Приштине можда постоји, али јасан и недвосмислен план Албанаца, да без обзира на могући споразум са Београдом, Космет очисте од Срба, сигурно постоји. И тај план није политички панфлет, већ сценарио до танчина исписан у предвечерје 10. јуна 1878. године, на заседању фамозне „Призренске лиге“, кад је дефинисан хабитус албанског постојања на Космету, срж њиховог националног бића, која на територији од Призрена до Митровице искључује Србе као равноправне чиниоце.

Зато наглашавам: Шта ако последњи догађаји на Космету нису изрежирани’? Шта ако су само увертира у ново страдање Срба и неки нови „март 2004.“? Да ли ће у том случају држава Србија решити да уместо дипломатије проговоре војничке чизме, кратки нерви  и дуге цеви?

Сасвим је сигурно, ако се понови „мартовски погром“ биће то дефинитиван крај Србије на Космету! Крај надања и вере да се на „српском Јерусалиму“ у мору „белих капица“ попут светионика у немирном мору, у тмини и општем посртању европске цивилизације, може наћи и нека шајкача.

Такав крај, значио би СМРТ државе Србије какву познајемо и можда неко њено ново рађање, али друге и другачије Србије. Да ли и боље? На нама свима је да изаберемо. И неће нам бити први пут да бирамо између смрти која значи живот, и живота који доноси тихо умирање.

Све наведено је наравно под условом, да сви ми, и Срби и Албанци нисмо пиони, које нечија „чврста рука“ немилосрдно помера по шаховској табли у већ унапред договореној партији. И баш са том претпоставком, „да није све договорено“, Срби с правом уплашени од новог сукоба, гледају у Албанце и пре свега Запад, који је не тако давно од нус производа балканске историје  разбацаних попут лего коцкица, склопио албанску нацију, а сада би да јој створи и већу државу.

                                      Да се не заборави: КРВАВИ МАРТ 2004.

Подсећамо, у само три дана, у распону од 17. до 19. марта 2004. десио се највећи погром српског становништва од доласка међународне мисије на Косово и Метохију.

Синхронизованим деловањем, албански екстремисти, вођени бившим лидерима ОВК на очиглед читавог света, спровели су монструозну акцију етничког чишћења. Протерано је више од 4 000 лица српске националности, 16 их је убијено, 900 претучено и тешко повређено, спаљено је и до темеља срушено више од 1 000 српских кућа и 35 светиња Српске православне цркве.

Сцене албанског дивљања и скрнављења саркалних објеката српског православља у оквиру којих је уништено и око 10 000 средњевњковних икона и реликвија, остаће трајан ожиљак на колективном сећању српског народа, али и неизбрисива мрља на образу међународне заједнице.

Погром слика

Оскрнављена српска светиња-март 2004.

Ипак, језиви март 2004. само је кап у локви проливене српске крви на Космету, од када се наша јужна покрајина налази под протекторатом Уједињених нација. У периоду од јуна 99-те до данас, од жетелаца из Старог Гацка до Оливера Ивановића, убијено је близу 1 000 лица српске националности, а да ниједно, понављам НИЈЕДНО убиство није расветљено, нити је добило било какав судски епилог. О отетој и узурпираној српској имовини, редовном иживљавању над гробљима и још редовнијем застрашивању преосталог српског живља, не вреди ни говорити.

Једино што је константно на Космету последњих 20 година, је оправдани страх Срба, да било какво политичко таласање у Приштини може покренути лавину која ће затрпати последње зрно наде да наш народ може опстати на тој територији.

Но, колико год да у контексту новонасталих околности на Космету, очекујемо од Албанаца да буду уздржани и трезвени, одговорност за њихово понашање, заправо има међународна заједница, тачније њен западни део.

Данашње „Косово“ је државно-правно КОПИЛЕ настало курвањем Запада са похлепом у којем је преварено међународно право. Пошто кајање не иде после радње на слово „Ј“, поготово ако је мотив за ту работу искључиво јефтина пожуда и интерес, јасно је да потпуну одговорност за понашање „последице“ тог блудног чина, односно тзв, државе Косово, која је потпуно недозрели микрроцефални субјекат високе политике, имају његови творци.

Дакле, Америка, Нато и ЕУ. Они су на потезу…

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.