Друштво и КултураНевена Милосављевић- Косовка девојка за 21. век

Никола Трифић1. јула 2020.2 min

ИНТЕРВЈУ СА ПЕСНИКИЊОМ НЕВЕНОМ МИЛОСАВЉЕВИЋ.

Невена је рођена 1990. године. Дипломирала је на катедри за Српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици, где тренутно похађа мастер студије. Супруга, мајка два сина- Бошка и Аврама; рецезент и лектор на око 40 књижевних остварења; песникиња која припрема своју дебитанску збирку! Ако бих тражио реч као асоцијацију која најбоље описује Невену, рекао бих: „светло“! Али не „светло на крају тунела“. Наш тунел је исувише дуг, и његов крај се не назире. Невену више видим као светло на сред пута. Светло које у општој тмини нашег друштва и нашег духовног бића, обасјава траг, показује смер корацима, и улива храброст да је и даље, упркос свему, могуће бити: дама, образована жена, уметница, или просто речено „позитиван пример“!

Признаћете, данас су ретке особе за које можете рећи: „част ми је што сам разговарао с њом“. Ја (Никола Трифић) без жеље за претераним ласкањем, а опет „пуних уста“ могу да кажем: Част ми је што сам у интервјуу за Геостратег причао са песникињом Невеном Милосављевић!

НТ: Невена, до сада си сарађивала као лектор и рецензент са више аутора. Колико је то за тебе важно искуство?

Невена Милосављевић: Да, веома важно искуство, које је попунило празнине између стручности и аматерства. Управо то је она прекопотребна пракса која надограђује теоријско знање. Са три књиге на којима тренутно радим биће тачно четрдесет књига различитих жанрова. Поред романа, збирки поезије, прича, новела, у том опусу нашла се и једна историјска драма, као и збирка бајки, затим сликовница са кратким песмама за децу, а тако и зборник. Не прође један дан да макар пар песама или прича не лекторишем пријатељима, да им не дам неки савет или заједно анализирамо текст, дакле, тај број је много већи, ако би се урачунало све што радим већ годинама, а почела сам још у време студија аматерски лекторисати и тумачити књижевна и некњижевна дела. Кроз лектуру се учим на туђим и сопственим грешкама, језик је живи организам, тешко је савладати сва правила и имати осећај за интерпункцију. Оно што ми причињава највећу срећу је задовољство аутора са којима сарађујем, често им моја реч и подршка буду ветар у леђа и више пута су то наглашавали у ТВ и радио емисијама, интервјуима, на промоцијама, што прелази из домена сарадње врло често у домене пријатељства.

НТ: Професор си српске књижевности и језика, сада си и на мастер студијама. Зашто су баш језик и књижевност били, односно јесу твој академски избор?

Невена Милосављевић: Као и сваки млад човек, како се приближавао крај четвртог разреда средње школе интензивно сам размишљала којим путем да кренем. Размишљала сам о психологији, о правном факултету, о учитељском, у свакој области сам проналазила део себе, али ми је у одлуци да упишем студије Српске књижевности и језика највише помогла моја професорица српског језика Сања, која ме је од првог разреда средње школе, препознавши мој таленат за писмено изражавање и реторику, укључивала у школске програме, приредбе, такмичења из српског језика, као и такмичења рецитатора, слала је моје приче и поезију на конкурсе. Била сам стидљива и ненаметљива и једино такав ментор је могао да ми помогне да се чује моје стваралаштво. На факултету сам остала по страни и стварала сам у сенци, како због великих обавеза око испита, тако и због неких тешких тренутака у мом животу. Радо сам помагала основцима и средњошколцима око писмених задатака и матурских радова, а то радим и дан данас. У средњој школи написала сам и свој први есеј ,,Жена у традиционалном и модерном друштву“, који је у Њујорку уврштен у сто најбољих послатих есеја на ту тему. Есејистика, истраживање и тумачење књижевних дела сам тек по завршетку студија почела озбиљније промишљати.
Радила сам пар месеци у основној школи као наставник српског језика, тако да поред жеље да будем део неког културног пројекта, добро сам се снашла и у примарној професији. Можда мало искуство, али ми је иткекако значило. Оно што људи не знају о мени је да сам упоредо студирала и Пољопривредни факултет, смер Сточарство, да сам у једном моменту била у дилеми који факултет да наставим. Студије пољопривреде су ми чак биле и блискије и право освежење после вишетомних испита на студијама књижевности. Признаћу да ми је и сада жао што сам напустила, али у том моменту сам ступила у брак и заиста је било превише обавеза и растрзаности. Сточарство и књижевност су савршен спој, верујте ми! (смех)

НТ: Колико сам ја упознат, припремаш своје дебитанско издање — прву збирку песама, кажи нам нешто више о томе?

Невена Милосављевић: Мислим да је та књига мало од првобитног изгледа задржала. Пре четири године је формиран рукопис под насловом ,,Сусрет“ и од тада је променио пет наслова, а његов садржај сада је потпуно другачији. Коначни наслов је ,,Источник“, то ће бити збирка љубавно-мисаоно-филозофских и надасве духовних песама, али њен основни мотив који их све обједињује је љубав. Љубав у најширем смислу те речи, један циклус песама у збирци насловљен је појмом Агапе, изворно значење те речи је ,,вечера љубави“, ,,гозба љубави“, то је био обичај заједничког дељења хране и пића и упражњавали су га рани хришћани, као знак општег братства и љубави. Симбол је универзалне хришћанске љубави, њен најузвишенији облик. Стари Грци су разликовали неколико врста љубави:
— филија: принцип пријатељске љубави, коју је развио Аристотел;
— ерос: љубав усмерена према чулном, Платон ју је проширио и на љубав према унутрашњој лепоти и на саму идеју лепоте;
— сторге: љубав према породици, међу децом и родитељима;
— ксенија: љубав према гостопримству, где би гост био захвалан, а домаћин сусретљив и брижан и
— агапе, као идеал љубави, она која надилази све поменуте.
Хришћанство је тој савршеној љубави додало једну духовну димензију. Сама реч источник вишезначна је, стога сасвим одговара тематици песама и тој мисаоној именици — љубав. Јер љубав је тај источник — извориште, праизвор, исходиште, врело, матица, праузрок, прапочетак, праматерија, од које је настао човек и све у њему и око њега. Неки од наслова циклуса су: ,, Гетсимански врт“, ,,Круг“, ,,Пут суза“… Хришћанска симболика је и у овим насловима очигледна, од Гетсиманског врта у Јерусалиму, преко Дантеових кругова пакла, до Пута суза ка Голготи. Могла бих заиста много тога рећи, али неком другом приликом. Волела бих да и читаоци сами открију скривене поруке, аутобиографске моменте, тешке моменте у животу, саосећање са убогима, болеснима, остављенима, неутешнима.

Nevena Milosavljevic

АГАПЕ
Љубави,
гледај кроз мене
и не слушај ме.
Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор…
Куда се сливају магистрале?
Куда идемо везаних очију, где су нам циљ и исходиште?
Љубави,
ти си Орион мог зимског неба,
ја више не ходим земљом,
и нисам роб времена,
за мене су часовничари изумрле занатлије.
Не бојим се Зевсових паса, мени и Грифон пред ноге долази.
Љубави,
нисам презрео ту реч, иако ми је с њом већ похабана песма,
иако ми нагриза стихове, као бесни пацов… Самоусудом отрован.
Слушао сам о лепоти гетсиманске руже,
али нисам је спознао…
Ваљда више волим да сањарим, него да гледам.
Тако сам и тебе одсањарио, па си исувише стварна, недодирна.
Агапе…
Знамо се већ дуго, али ти ниси обавештена,
негде су се сусрети измаштали, а ти си спавала немирним сном,
и можда је време да се откријемо пред собом, не бежећи од наготе и огледала.
Волим те такву, сву обојену, стопљену с дугом на прозору мог сна,
Гледаш негде у бездање и не чујеш бунцање овог лудака.
Агапе,
већ звучиш пунотом мог презира.
Презирем што су векови умирали без нас,
презирем сутоне и сумраке, све оно што тоне и мрачи,
не остављајући времена за дах!
Презирем немоћ језика, да именујем твоје постојање,
које се у мојој вечности осипа.
Агапе,
један ме пут теби водио, на њему светлоноша, Бог, који те приказа мени
као Константину Часни крст,
па отад ходам к теби, уназад…
Још само у Бога и Голготу верујем, све су варке овог света као четири јахача,
све су страсти овог света зло семе,
а срца наша плодно тле за које се им клица хвата.
Љубави… Уђи у песму, нека ми већ потрошена реч похаба срце!

НТ: Како је у твом случају све почело? Када си написала прву песму, а када си била сигурна да је то нешто чиме ћеш се бавити?

Невена Милосављевић: Своју прву песму сам написала у четвртом разреду основне школе, када нам је учитељица за домаћи задатак рекла да напишемо песму са темом по сопственом избору. Моја песма се звала ,, Југославија“ (смех). Детету од неких девет година, колико сам имала тада, нису могли да промакну ратни догађаји и политичка превирања, па сам за разлику од својих вршњака изабрала тему која се тада мојој учитељици Милици није допала. Али је похвалила песму и таленат, и од тада ми дала крила да се развијам у том правцу.
Потреба за обликовањем мисли у писану реч ми је душевна храна, оно што ме води овим путем дивљих ружа је и мисао да ,,У књигама име вечно остаје ти.“ (Јован Стерија Поповић ,,Надгробије самом себи “)
За средњу школу сам већ напоменула да сам била врло активна, а на факултету моје стварање је остало познато само мени и блиским особама.
Пре четири године сам почела објављивати своје песме у студентском часопису ,,ДрФилстуд‘‘, који уређују студенти филозофског факултета у Косовској Митровици. По савету пријатеља почела сам своје песме слати на књижевне конкурсе и на моју велику радост награде и признања су се низали, освојила сам преко двадесет међународних награда за поезију, што за једног аутора мојих година и самосталног ангажовања представља неку врсту успеха. Објављене су ми песме и критички осврти у многим зборницима и часописима (Суштина поетике, Сизиф, Бдење, Неказано, Ток, Невска формула, Књижевне новине…) У међувремену сам почела сарађивати са издавачком кућом ,,АСОглас“, где сам се појавила као такмичар и награђена су ми оба рукописа књига, па онда и као сарадник. Та сарадња траје већ три године.

НТ: Не могу а да са нашим читаоцима не поделим своју импресију твојим талентом. Ти си заиста у књижевном смислу јако надарена особа! Посебно ми скреће пажњу ширина твог талента: верске и духовне, затим патриотске теме, љубав, чежња, патња, страст и нада, заједно нађу места у твојим стиховима. Из твојих песама избија снага и лепота израза једне младе жене, љубав и страст, али и родољубље, све то уз увек присутну духовну вертикалу, прожето прелепом и префињеном лириком. Шта је твој основни мотив? Шта те инспирише да ствараш?

Невена Милосављевић: Хвала ти, увек се изненадим и доживљам као прву радост када чујем такве импресије мојим стваралаштвом!
Када си већ поменуо и издвојио духовност и родољубље, открићу читаоцима да је у припреми збирка духовно-родољубивих песама, која је на конкурсу ,,Асоглас издаваштва“ награђена Похвалом. Њен наслов за сада је ,, Духовнице“, али већ имам неке другачије идеје, тако да се то код једне неодлучне особе као што сам ја, никад не зна. Благослов за њено штампање дао је митрополит Амфилохије, тако да та књига за мене већ има посебну вредност.
Инспирација је свуда око мене и у мени. То се најбоље и види по песмама, довољан је један мали визуелни или чулни моменат да се у мом уму роди идеја која израсте у песму.
Основно исходиште је вера, непателна љубав Христова, речи светих отаца, Свето Писмо и мајка Србија. Љубав према отаџбини нужно не одређује место рођења, али код мене је то био један процес, који се негде уткао у мој ДНК. Од Црне Горе, корена мојих предака, на путу од Старог Раса, где сам рођена, према Косову и Метохији где сам провела читав свој живот.

НТ: Када говоримо о књижевности, неизбежна тема је „стање књижевности у Србији данас“!? Прогутај кнедлу па нам реци шта мислиш о томе (смех)?

Невена Милосављевић: Морам да се насмејем на опаску, мада се кнедла заглавила у грлу негде. (смех)
Стање књижевности у Србији… данас… Ја бих прво кренула од стања у друштву, од посрнућа савременог човека, најпре моралног, систем вредности је друкчији него у прошлом веку, иако смо тек у другој декади 21. века. Комунизам још увек има своје трагове и наставља се кроз неолиберализам; модерна технологија потпуно је човека одвојила од природног окружења, апсолутна деградација породице као основног елемента друштва, инстант задовољства обесмишљавају оно исконско, деструкција и самодеструкција помодним новотаријама, а заправо мало шта од свега тога је на духовну корист човеку. Заправо, штети човеку и телесно и духовно. Зар уметност може побећи од стварности?

НТ: Данашњи песници? Где су, како пишу, носе ли са собом истински квалитет? Друго: какав је данас однос „класичне поезије“ са различитим облицима слободног стила?

Невена Милосављевић: То је заиста сложено питање, а како би политичари рекли и ,,врло сложена ситуација “. То је индивидуално, али оно што сам могла приметити по свом досадашњем искуству, да заиста на младима свет остаје. Старији су изградили темељ, ми смо ту да градимо даље. Често чујем замерке књижевника старијег кова на ситуацију у данашњој књижевности, а заправо све је то допринос претходних генерација који се непрестано урушава. Па видећемо где ћемо стићи. Сујета је велики непријатељ уметности, Владан Десница нас је упозорио својим речима: ,,Права уметност почиње онде где престаје сујета.“ Али, није књижевна сцена тако сива, мислим да је за похвалу и на понос што су се људи толико заинтересовали за писану реч и уопште уметност. Љубомир П. Ненадовић у својим ,,Писмима из Немачке“ каже: ,,Када пишете, ви ништа друго не чините него фотографишете своје мисли. Не морају све фотографије бити лепе. “
Можда бисмо тај камен спотицања и књижевних расправа могли да разрешимо Ненадовићевим речима.
Што се тиче стилских плурализама у књижевности, цитираћу проф. др Николу Грдинића: ,,Обиље и разноврсност бољи су од монотоне једноличности и оскудице“.
Поштовање поетских правила (рима, метрика, форма) и одступање од њих, вредносно су неутрални. Најважније је да се у једном делу расцвета уметност у свом најлепшем облику. Ако бих морала да изаберем форму коју најрадије подражавам (иако имам и сонете, велики број песама у правилној и неправилној рими и метрици), то је, како су је књижевни истраживачи назвали ,,мисаона бајка“ илити песма у прози, лирска проза. Она ми омогућава размах.

Невена М. песникиња- Звечан

МОЛИТВА И ЗАХВАЛНОСТ КОСА
Благодарим, Господе,
на овом грумену земље,
што вечни је белег народа нашег,
окован заветом пред скрнављене фреске,
што усуд је и дар гладним молбеницима,
сок и плод узреле брескве!
Само Ти, Господе, знаш,
како безверју вратити крста,
како уроке страшне скида длето,
ко дуборезом у тисово дрво,
ко у Грачаници причешће свето.
И кад сам вечита Дреница, у равници брег,
узглавље Ситници и Беломе Дриму,
и кад сам очајем сапет,
Ти, Господе, даш ми утешење,
срцу грубом, гордељивом
спереш сагрешење.
Кад народ мој тражио је спас
у перју мртвог коса,
кад гаташе у плећку и гледаше у звезде,
Ти, Господе, ни тад ниси дао
да се у косове крошње орлови угнезде.
И надасве, ми чест и уздарје имамо,
да и овог Господњег лета, на том грумену
имамо метох и са чистом водом бунаре,
храстове шуме и родне баште,
славске иконе и записе старе!

НТ: Да ли и у будућности себе видиш искључиво у поезији, или су ти и друге форме књижевног изражавања изазовне и занимљиве?

Невена Милосављевић: Поезију тренутно пишем, јер поред свих обавеза које имам не бих се могла упустити у писање романа или новела и уопште свих дужих форми које захтевају каткад и вишегодишњи рад. Сматрам да је за добар роман заиста потребно време, а знајући себе, ја бих га нон стоп поправљала, допуњавала, скраћивала и то би сигурно дуго трајало. Пишем кратке приче, опробала сам се у цртицама, афоризмима, хаику поезији и минијатурама. Поред тога пишем и есеје, критичке осврте, већ је широка лепеза мог писанија.

НТ: Наравно, питање које се као обавезно намеће у овом нашем разговору је: Ко су твоји омиљени аутори, домаћи и страни? Не мислим само на песнике; када бациш поглед на књижевност у најширем смислу, шта волиш да читаш, шта си рецимо последње читала, и шта би препоручила као обавезно штиво?

Невена Милосављевић: Читам више ствари истовремено, оно што је мени неизоставно је Пслатир сваке вечери. А ових дана читам и Акатист Светом Јовану Русу. Последње што сам читала и што је оставило дубок утисак на мене је ,,Искушење Светог Антонија“ Гистава Флобера.
Волим да читам, мада због свих обавеза које у последње време имам не стижем да читам као раније, читам стваралаштво аутора са којима сарађујем, као и пријатеља песника и писаца.
Омиљени аутори су ми сви већ познати класици: Достојевски на првом месту, затим Иго, Дикенс, Пушкин, Гогољ, Толстој, Русо, Флобер, Стендал, мени посебно драг Умберто Еко, а читаоцима бих препоручила нобеловце Казуа Ишигуроа и Петера Хандкеа.
У поезији: Јејтса, Елиота, Лоренса, Драјдена, Китса, Мајаковског, Тагореа, Превера…
Од домаћих аутора, како српских тако и тзв. југословенских песника исто је дужи списак, али мени неприкосновени и најблискији по сензибилитету је Иван В. Лалић, пажљиво бих приметила да је он, можда, најбољи песник 20. века. Поред њега Црњански, Растко Петровић, Бранко Миљковић, Винавер, Његош… заиста тежак одабир. У прози такође класици, на којима бих чак и инсистирала да се прочитају: Андрић, Црњански, Павић, Пекић, Ћосић, Петровић, Десница, Станковић, Нушић. Морамо прво познавати своју књижевност, своју историју, своју традицију, па тек онда погледати ,,преко“.

НТ: Живиш у Звечану, да ли је и колико је књижевницима српске националности из јужне покрајине теже да се повежу са издавачима, медијима, и уопште да пласирају свој рад?

Невена Милосављевић: Мени лично, јесте. За остале не знам, јер одиста не познајем много људи из свог окружења који пишу и да су притом активни на књижевној сцени. Пут који сам прешла није био нимало лак. Баш онај пут Скот Пека — којим се ређе иде. И даље сам на том путу потпуно усамљена, нисам члан ниједног књижевног клуба нити друштва, јер не бих могла бити активна с обзиром на то где живим и да имам породицу и не могу посећивати често манифестације. А са друге стране када би на Космету било више културних догађаја, манифестација, књижевних вечери, могла бих да присуствујем, да представим своје стваралаштво и осетим повратне информације, да осетим начин рецепције, а то је једном аутору најбитније. Можда и постоји богатији уметнички програм, али нисам до сада упозната.
Волела бих да у будућности имам прилику да будем део неког већег културног пројекта у овом делу Србије и да све оно што је мени фалило у почецима надокнадим будућим генерецијама, које ће у једном моменту желети да се представе, а неће имати начина и прилике, као ни некога да их охрабри и усмери и на неки начин помогне да се одрже. Зашто баш одрже, зато, јер данас људи запостављају своје таленте, бивају демотивисани критикама и неразумевањем, а данас је више него икада уметност потребна човеку да би се лакше носио са реалношћу. Наравно да и уметност трпи промене услед свих неминовних склизнућа и срљања у негативност, али и даље је сламка спаса. Заправо брвно, што премошћава две супротстављене стране људске природе. Ерос и Танатос. Оно што бих нагласила је, да културни центар Косова и Метохије није Косовска Митровица, већ Грачаница. Упркос тешком положају енклава на јужном делу Косова и Метохије, ти људи опстају својим несаломивим духом и талентом, а онда и посвећеношћу култури, традицији, музици, уметности у најширем смислу те речи. Нисам имала прилике да посетим Грачаницу, али у будућности планирам.
Свој рад сам због свега поменутог усмерила на друге делове Србије, Републике Српске и Црне Горе. Све награде ми организатори пошаљу поштом или преузму моји пријатељи, па ми они проследе. А књиге на којима сам сарађивала ми шаљу аутори или издавачи.

НТ: Како је иначе бити становник Косова и Метохије? Многима су често пуна уста Космета, земље која је неспорно „колевка Српства“, „српски Јерусалим“, али како је живети тамо? Истина, ти си северно од реке Ибар, уз Звечан се не пришива онај термин „енклава“, ипак, како протиче свакодневни живот: тебе, твоје породице и пријатеља?

Невена Милосављевић: Космет је сваком Србину у срцу, ма где да је. Косовски завет живи у нама, као део гена, као обећање за небески живот, да, управо за Небески Јерусалим. Све почиње и завршава се на Космету! И они који су га због прогона или неког другог разлога напустили, никада то не преболе, ти најбоље знаш о чему причам. Живети овде је тешко и лепо. Лепо, јер човек кад се роди је као зрно посађено у земљу, у њој пушта корене, из корена израста и вењава. Ако то дрво пресадите негде, мислим да неке жилице тог корена ипак остану у земљи и да више никада нисмо потпуни. Тешко је, јер недостаје много тога, пре свега посао и сигурност младима, перспектива и прилика за напредовање, мало више културних догађаја, људи способних у тим кадровима — на шта посебно указујем, јер се лични интереси стављају изнад интереса народа, епидемија полуинтелектуалаца је свуда проблем; затим паркова за децу, игралишта, позоришта… Али, зар то није проблем готово у читавој Србији, а сада већ и у свету?

НТ: Твој супруг и ти сте јако младе особе, уз то имате два сина, да ли своју будућност и будућност ваше деце везујете за Космет? Ово питање је посебно важно, зато што обоје без обзира на све своје квалитете и референце немате сталан посао!?

Невена Милосављевић: Да, овде су нам корени, породице, родбина, пријатељи, успомене. Све нам је ту. На моменте, као две младе особе које имају факултетске дипломе и двоје деце, а нисмо запошљени, будемо фрустрирани, разочарани, демотивисани. Али, увек нам је на памети то да будемо срећни са оним што имамо, да се надамо бољој будућности и да све прихватамо као Божију вољу, јер велика је срећа данас бити стамбено осигуран и свој на своме. Основати неки приватан бизнис и приходе, али више ништа не представља сигурност, зато морамо сваку невољу или неуспех примати богоразумно. Честе су непријатности у мултиетничкој средини, ту су и политичке неприлике, затварање административног прелаза, таксе, папирологија, проблем са пасошима, документима.

НТ: Да се задржимо за тренутак на деци… Можда је најлепше поменути Невену као мајку Бошка и Аврама. Шта за тебе значи мајчинство?

Невена Милосављевић: Мајчинство је за мене сидро које ме држи чврсто везаном за стварност и лепоту. Уз све тешкоће савременог родитељства, моменти среће коју ми деца пружају немерљиви су са било чим. Сва радост Божијег стварања најбоље се огледа у деци. Она су ту да нас подсете какви бисмо требали да будемо, на невиност, на искрену радост, незлобивост, љубав исконску, нематеријалну.

НТ: Јако си привржена вери. Колику снагу заправо црпиш из православља?

Невена Милосављевић: Православље је начин живота, имала сам среће да сам се рано у вери утврдила, али тек сада схватам њену бит. По Светом Јовану Лествичнику, човек када напуни тридесет година тек тада има духовну зрелост. Нисам сигурна је ли код мене тако, познавајући себе најбоље, мане и лоше навике, још сам на почетку. Изненади ме да је та приврженост тако видљива, јер ретко говорим какав је мој пут у вери. Постим среду и петак, трудим се колико могу и велике постове, свакодневно читам Псалтир, молитве. Али то све није плодно, ако по склапању књиге или завршетку молитве већ ме неко изнервира, обузму ме неке непријатне мисли. Борба са собом, тако бих описала своју свакодневицу.

НТ: На друштвеним мрежама често износиш свој јасан став подршке Србима у Црној Гори? Литије као феномен, као велико народно буђење. Тешко је имати „родољубље“ у себи а остати нем на то, зар не?

Невена Милосављевић: Дешавања у Црној Гори јесу тема за мало дужи разговор, али ја ћу пробати укратко да дам осврт на корене проблема, који су сада ескалирали већ. Напад на Светиње траје већ вековима и само се продубљује и не истјазава. Црна Гора је његошевска колевка српства и њеним буђењем, буди се све оно што нам је комунизам деценијама убијао, а кад се народ дигне на борбу не постоји неман која га може савладати. То није борба људи против режима, то је борба добра и зла, јер свако ко на светиње подигне руку на себе преузима проклетство. Сведоци смо борбе, бићемо сведоци и победе!

НТ: Невена, мислим да смо бар оквирно дотакли многе битне теме, за крај ми остаје да ти пожелим пуно среће у даљем животу и раду! И наравно, хвала ти пуно на разговору за Геостратег.

Невена Милосављевић: Захваљујем се на прилици за разговор, мало дужи, али надам се плодоносан и такође желим и теби сву срећу у даљем раду!

 

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

1 коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци