ПолитикаОлуја- Павелићев сан, Туђманова јава!

Никола Трифић9. августа 2019.1 min

4. aвгуста код манастира Крушедол, Србија је обележила 24 године од највећег погрома свог народа после Другог светског рата.

У присуству највишег државног врха, црквених великодостојника и политичких представника Срба из региона, дат је помен жртвама монструозне акције „Олуја“.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Тако би укратко гласио сублиме поруке послате подно фрушкогорске светиње. Поруке, огољене и ускраћене за непотребну форму, остављене само на своју суштину. На заборав немамо право! Ипак, поред оног што не смемо, постоји и оно што морамо: Да праштамо и да за опрост молимо.

На жалост, из опште југословенске кланице 90-тих година, из злог времена у којем се распадала једна велика илузија, нико није изашао чистих руку и чистог образа. Напротив! Можда је после свега, свих недаћа и узајамних зала, највећа кривица тврдити да је неко „невин“. Једноставно: нема невиних! Олуја је њихов грех према нама, с друге стране постоје и наши греси према њима. И баш зато морамо да праштамо и да опроштај тражимо. Због нас самих, и због добробити нових генерација које долазе.

Олуја-погром

Језиве сцене након бомбардовања избегличке колоне од стране РВ Хрватске, у току акције Олуја

Тог кобног 4. августа 1995. у само једном дану убијено је близу 2 000 цивила српске националности, 800 се и даље води као нестало, док је њих 250 000 заувек морало да напусти своја вековна огњишта. Кажу сведоци: не постоји гори осећај него бити у избегличкој колони. То је тренутак када човек престаје да буде биће од крви и меса и постаје „живи леш“, дух саткан од сећања и успомена. Кажу: Не знаш, да ли да пољубиш првог до себе, или праг своје куће коју заувек напусташ. Праг, који ће већ колико сутра изгорети у пламену, или што је још горе: добити новог газду?! И не знаш да ли плачеш, зато што си преживео, или због тога, што си иза себе оставио све оно што то преживљавање чини животом!

Олуја је дефинитивно значила: пораз и победу. Пораз српског живота у Хрватској, и победу оне дуго сањане „тисућлетње“ Хрватске. Оне Хрватске, која је за потомке: Николе Тесле, Милутина Миланковића и Симе Матавуља, забрањена земља. Крваву књигу коју је некада почео да пише Анте Павелић, завршио је Фрањо Туђман. Два хрватска „поглавника“, из два времена, са једним циљем, као ко-аутори хрватског бесцелера.

И то данас треба рећи! Јасно, гласно и без устезања. Правдати „крваве руке“ Фрање Туђмана, крвљу са руку Слободана Милошевића, је ништа друго до саучесништво у злочину.

Да, Србија је тих 90-тих година много грешила, и према другима, и према себи. Ипак, идеја о етнички чистој Хрватској, очишћеној и почишћеној од Срба, много је старија и од Милошевића и од последњег суманутог рата. Оно што није успео Павелић са Јасеновцем, јесте Туђман са Олујом. Хрватска је коначно држава са мање од 4% српске популације! Коначно, држава по мери својих „поглавника“! Да ли и по мери већине Хрвата? Можда?!

Туђман и Павелић

Фрањо Туђман и Анте Павелић

Једно је сигурно, Олуја је „хрватска ствар“ и хрватска срамота. Милошевић и „српски греси“ су друга прича и други, ништа мање укаљани образ, некада једног лица и једне главе.

Но, ту смо, где смо. И ми, и они: И Срби, и Хрвати, и они трећи и четврти и тако редом, сви актери балканског узаврелог лонца. Време је да се подвуче црта: Југославија је била велика илузија и велика заблуда! Виши циљ, вођен ниским побудама. У истој држави нисмо, али свакако хтели то или не, припадамо истом региону! И крајње је време да почнемо да се једни према другима понашамо „комшијски“.

У будућност морамо! И баш због те будућности, тачно је: Немамо право на заборав! Али, још мање имамо право на репризу прошлости.

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

1 коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.