Друштво и КултураПримаријус доктор Миодраг Лазић- савременик и херој

Никола Трифић20. априла 2020.1 min

„Отишао сам часно и поштено. Као директор Ургентног центра- два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда, заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сесте које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно. У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав. Последња ми је жеља да ме испратите песмом „Марш на Дрину“. Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа.“

Овим речима се примариујс доктор Миодраг Лазић опростио од породице, пријатеља, колега и сарадника, свог града, своје државе и свог народа. И наравно уз „Марш на Дрину“! А како другачије? Да ли постоји величанственији начин да се каже последње збогом човеку који је толико тога пружио и друштву, и народу, и својој професији? Човеку који је несебично дао све, тражећи за узврат само једно: опроштајну песму. Славну српску корачницу- коју је доктор Лаза заслужио бар подједнако као они- свима нама заједнички преци који су пре више од једног века због части и слободе домовине крвљу залили планину Цер од Текериша до Тројановаг Града. „Марш на Дрину“, ремек-дело Станислава Биничког за крај. Крај живота и почетак бесмртности. Крај приче и почетак легенде, која ће се у неком времену будућем попут реке поделити на два дела. Неверне Томе међу нашим наследницима ће ту легенду сврстати у категорију мита, док ће онај други део српског поколоња, онај духовно обдаренији са чвршћом везом са својим кореном у легенди о доктору Миодрагу Лазићу видети једно истинито предање- једну прелепу и истиниту бајку. Бајку која ће почињати речима: Био једном један доктор Лаза. Био је херој свог времена, „Милош Обилић у белом мантилу“.

Crkva Svetog Konstantina

Испраћај вољеног доктора у Нишу

Живот и дело вредни дивљења

Миодраг Лазић рођен је у Београду, тачније у Земуну 31. маја 1955. године. Након завршетка основне школе, због службе свог оца- официра ЈНА, сели се за Ниш, где је завршио гимназију, а затим и Медицински факултет Универзитета у Нишу. Хирургију је специјализовао на Војно медицинској академији у Београду у својој тридесетој години. И тада, те далеке 1985. године са епитетом једног од најмлађих специјалиста из домена хирургије у земљи, урадио је оно, што би мало ко на његовом месту. Одбија стално заполење на престижној институцији каква је ВМА и враћа се за Ниш, у град свог одрастања и сазревања, у град који ће и сам бити његова велика љубав. У Нишу, доктор Лаза прва ради у Војној болници, а затим добија сталну службу у Хируршкој клиници нишког Клиничког Центра. Јуна 1991. године на почетку рата у бившој Југославији, доктор Лазић оставља свој удобан и скоцкан живот и као хирург добровољац одлази на прву линију фронта у тадашњу Републику Српску Крајну. Међу Крајишке Срба Лаза остаје нешто више од годину дана, а колико га је тамо сачекало тешко стање, говори чињеница- да је радећи у болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници, био једини хирург на 200 000 становника. Проживљавајући муке Срба из Крајине, који су чини се били као у сендвичу измећу погрешних политика на релацији Загреб-Београд, доктор Лаза почиње да пише „Дневник ратног хирурга“, који ће касније суочен са још већим страхотама, завршити у Босни. На првим страницама своје књиге, осећајући и делећи патњу својих сународника, за које је већ увелико спреман прогон и изгнанство, Миодраг Лазић записује: „Јуни 1992. Сећам се младе жене, мајке петогодишњег дечака. Звала се Радојка Булат-Сврзикапа, двадесет пет година, песникиња и борац. Никад се није раздвајала од свеске са песмама, а у десној руци руски добошар. На бранику Српства, на Купи, негде између Глине и Петриње. Пала је као борац, пресечена усташким рафалом преко груди. Био сам на сахрани, негде високо на врху Кордунашке планине, под небом. Нас неколико – отац јој, мајка и син, дечачић ћутљив и озбиљан. Киша је лила као да Бог плаче за душом. Плакали смо сви, изузев сина. Можда је и он. Не знам зашто мислим да није, јер киша је лила низ дечје образе. Небо је плакало и за нас. Сахрана српских бораца погинулих изнад Двора на Сувој међи. Гроб, опет, неприступачан, на врху планине. Више људи, и опет силна киша и грмљавина.“

Доктор Лазић се у јулу 92. на кратко враћа за Ниш, да би већ крајем исте године на позив Министарства здравља Републике Српске дошао на Босанско ратиште. И поново као хирург добровољац, поново радећи оно што није морао… Поново прихватајући дужност од које су сви бежали. Отишао је на 4 месеца, а остао 4 године- до потписивања Дејтона и збрињавања свих рањених војника и цивила. У Босни и Херцеговини за време језивог и бесмисленог грађанског рата, о чијем је бесмислу и сам доктор Лазић често говорио, радио је у немогућим условима на Палама, у Мркоњић Граду, а највише у ратној болници „Жица“ у Српској Илиџи- у ширем реону Сарајева. Само у овој болници је на локалној анестезији извршио преко 3 500 операција! 90-те године прошлог века завршио је тако, што се ставио на располагање држави за време Нато агресије. Последњих 20 година, радио је прво као начелник Торакалне хирургије са трауматологијом, а затим и као начелник Одељења ургентне хируршке јединице Клиничког центра у Нишу. Својим ауторитетом и личним ангажовањем, дао је велики допринос изградњи новог велелепног Клиничког центра у Нишу, који ће ускоро, ако буде по вољи Нишлија, понети његово име.

Остаће упамћено: за 35 година службе доктор Лазић није добио ниједну притужбу од стране било ког пацијента. Остаће упамћено: једини поклон који је прихватао од својих пацијената, биле су иконе. Остаће упамћено: од 91. до 95. био је хирург добровољац на ратиштима у Хрватској и Босни. Своја непосредна искуства са ова два ратишта описао је у награђеној- а касније и екранизованој књизи „Дневник ратног хирурга“, коју је писао измећу редовних докторских обавеза у јеку ратних дешавања. Остаће упамћено: није носио оружје, никада није пуцао у људско месо, никада није одузео ниједан живот, а спасио је многе- само на ратишту у Босни у немогућим условима и под локалном анестезијом извршио је 3500 операција. Број сачуваних глава у мирнодопским условима на Хируршкој клиници у Нишу, мери се десетинама хиљада. Остаће упамћено: Патријарх српски господин Павле одликовао га је највећим црквеним признањем „Орденом Светог Саве“, док је од стране председника Републике Српске Милорада Додика 2016. године добио „Орден крст милосрђа“. Остаће упамћено: на дан када је Србија прогласила ванредно стање због вируса „Ковид-19“, упркос чињеници да је и сам био нарушеног здравственог стања, такође- упркос чињеници да су га до пензије делила још само два месеца рада, одбио је молбу својих колега и није пристао да оде у изолацију. Чак и тада, у таквом тренутку и таквим околностима, савршено свестан да његово тело неће издржати борбу са „Короном“- уместо повлачења и удобне фотеље, изабрао је „прву линију фронта“.

Понекад зарад правог разумевања ситуације, потребно је да се бар за тренутак ставимо у позицију других… Замислите да сте ви хирург, дакле нисте ни епидемиолог, ни вирусолог, ни специјалиста за плућне болести, већ хирург, да имате 64 године, да вас од пензије деле још два месеаца- да имате потпуно заокружену каријеру, породицу и сво могуће поштовање своје струке, да сте савршено свесни да уколико останете на послу, шансе да оболите од „Ковида“ постају велике, а шансе да преживите се изједначавају са нулом, и да ви уместо пар безбрижних пензионерских година са унуцима, узимате у руке свој бели мантил и бирате пар недеља живота са својим колегама, заједно са њима и испред њих стајете испред пошасти, храбро је гледајући у очи. Остаће упамћено: доктор Лаза је урадио баш то!

Примаријус доктор Миодраг Лазић преминуо је од последица вируса „Ковид-19“ у Нишу 14. априла 2020. године. Иза себе је оставио супругу Ана, ћерке Нину, Дијану и Дарију, сина Пеђу, унуку Милу и унука Вука. Његове колеге, његов Ниш, и његов српски народ испратили су га уз тактове „Марша на Дрину“. Тако је радио један хирург, тако је отишао један Србин, и пре свега и изнад свега- тако је живео један човек! Последњи поздрав свом суграђанину и сународнику, хероју нашег доба, примаријусу доктору Миодрагу Лазићу. Вечна ти слава докторе Лазо. Отишао си, али твоја дела остају да живе вечно! И да, једном ће нека нова поколења овог народа причати бајке, оне најлепше и истините бајке… Бајке које ће почињати речима: Био једном један доктор Лаза, био је херој, „Милош Обилић у белом мантилу“.

Извор: https://www.konkretno.co.rs/politika-i-drustvo/drustvo/primarijus-doktor-miodrag-lazic-savremenik-i-heroj

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.

Повезани чланци