ПолитикаШарпланинска варош ГОТОВУША- Симбол настанка и опстанка!

Никола Трифић27. новембра 2019.1 min

Какав је живот Срба на Косову и Метохији између две рунде преговора политичких елита у Бриселу? Ко може, и ко пред Богом и људима има право да одлучује о њиховој судбини? Да ли је потенцијална подела Космета, која се попут пробног балона све чешће пушта у јавност, решење бар за Србе са севера покрајине? Ако јесте: шта је план Београда за сународнике који живе јужно од Ибра? Да ли је немогућност давања одговора на последње питање, потврда оне тезе, да је подела бесмислена? Поборници идеје „нема поделе и нема предаје“ који дубље залазе у тежину и значај Космета за српско национално биће кажу: Човек може да дели руке, има их две; може и ноге, и њих има две. Али срце све да хоће, не може. Срце је само једно! Неко ће додати: и глава је једна. Тачно. Само, чијим мозгом и у чијем интересу размишља глава која је спремна да се одрекне свог срца?!

Геостратег у жељи да људима ван Косова и Метохије приближи стваран и реалан живот Срба у јужној покрајини, представља шарпланинску варош Готовуша. Место, које је један од последњих бастиона српства на окупираном делу територије државе Србије.

Готовуша- драгуљ Сиринићке жупе

Сиринићка жупа: уз славу рођена и за славу предодређена! Планинска принцеза југа Србије ушушкана у недра свог дива Шар-планине. Предео познат по прекој клими и благим људима, по вероватно најјачој аутохтоној раси паса на свету (шарпланинац). Познат и по оној опеваној Живки сиринићки која се на жалост по Мику из Призрена, заклиње на вечну љубав Ђорђу из Ђаковице… Али, познат и чувен и по једном од драгуља своје блиставе и нетакнуте природе, месту Готовуша.

У прелепом крајолику, над којим попут „горске страже“ стоје врхови Шар-планине, и то редом: Љуботен, Црни врх, Гавраник, Главе, Кокошиње, Жељкина вода; на обе стране горњег тока реке Лепенац, у склопу општине Штрпце, налази се  Готовуша- варош са 1300 становника српске националности.

Варош, која се модерним „политичко-коректним“, помало љигавим жаргоном назива „енклава“. Другим речима: резерват савременог доба, затвор на отвореном намењен за домицијално становништво које је одбило да оде, и које без обзира на све притиске и сва застрашивања успева у намери да опстане на вековним огњиштима.

Шара

   Шар планина

Готовуша је место богате историје. Према досадашњим археолошким истраживањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Томе сведоче остаци утврђења Градиште (Зидовница), где постоје трагови водовода и канализације, али и недавно откривени мозаик који је припадао цркви из 6. века нове ере.

У писаним документима насеље се први пут помиње 1331. године у повељи тадашњег краља, а каснијег цара Стефана Душана (Силног) Немањића. Занимљиво је то, да се година првог помињања Готовуше под тим именом, поклапа са годином устоличења великог владара на српски престо. (Прим. аут. Цар Душан је владао од 1331. до 1355.)

Српско колективно сећање каже: да је Готовуша, као уосталом и читава Србија, баш за време цара Душана доживела свој пун процват. Варош је у том времену била важна тачка на караванском путу који је спајао царске градове Призрен и Скопље. Најбољи показатељ постојаности и значаја Готовуше у средњевековној Србији су две прелепе цркве: црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса из 14. односно 16. века, на чијим се зидовима налазе најлепше и најочуваније  фреске читаве Сиринићке жупе. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Републике Србије. Према народном предању, под сводовима готовушких светиња су неко време биле чуване мошти цара Уроша, које су касније пренете у манастир Јазак на Фрушкој гори.

Готовуша црква

     Црква Светог Спаса

Готовуша није одмах после Косовске битке потпала под турску власт. То се десило тек 66 година касније, када су Турци извршили и први попис становништа. У опширном катастарском попису из 1455. године, Османлије педантно бележе, да је Готовуша припадала земљи Вука Бранковића, да у том тренутку има 79 домаћистава, да су сви становници српске националности, и да су исти дужни да плаћају 6014 акчи на име пореза, као и ушур на приход од винограда у износу од 30 чабара вина. (један чабар је око 50 литара)

Ако се зачас осврнемо на поменути турски попис из 1455. који је званичан и доступан део турске историјске грађе, две ствари посебно „упадају у очи“. Прва: попис, који је иначе и први те врсте који су Турци спровели на овим просторима, рађен је тек 66 година након Косовског боја, и то само на Космету, не и у остатку Србије, што доводи у питање оно уврежено мишљење да су Срби катастрофално поражени у Косовској бици. И друга: по резултатима тог пописа, 95% становништва Космета те 1455. године су Срби. Албанаца или Арбанаса нема.

Наравно, живот Срба у Готовуши под турском влашћу био је тежак, због чега се многи у сеоби коју је водио патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић селе у централну Србију (највише Шумадију) и Аустрију. Ипак, Готовушани који су остали, успели су да сачуваног имена, презимена и крсне славе, дочекају ослободилачку српску војску 13. октобра 1912. године.

Готовуша

Основна школа „Рајко Урошевић“ у Готовуши- носи име по свом првом учитељу

Готовуша од 1999. до данас

Живот Срба на Косову и Метохији од 99. године до данас је веома тежак. Иако у делу медија често можемо чути нетачну, па чак и тенденциозну причу како Србима на Космету, због обилате финансијске помоћи Владе Србије и није тако лоше, стварност је битно другачија. Ако одређене „апанаже“, „накнаде“, „увећања плате“, или било каквог другог бонуса који иде из правца Београда ка Космету и има; он се пре свега односи на лица која живе на територији централне Србије, док на Космету само раде и то најчешће у здравству. Када говоримо о људима са сталним пребивалиштем у јужној покрајини, њихов материјални статус је поражавајућ. Велика већина се издржава од социјалне помоћи, без сталног запослења и без реалних могућности за започињање приватног бизниса. Чак је и бављење пољопривредном крајње отежано, због угрожене безбедности и због хиљада хектара отуђене земље.

Заправо, живот Срба на Космету је парадигма и најбољи доказ кварног односа међународне заједнице према Србији. У 21. веку, у доба: „демократије“, личних слобода; неприкосновеног права на рад и кретање, као и неприкосновеног права на имовину, Срби-Косовци, староседелачки народ на парчету земље украшеног Грачаницом, Богородицом Љевишком, Пећком патријаршијом, осуђени су на скучен живот, и на готово свакодневну репресију.

Ипак, они упркос свему опстају! Наши сународници од Звечана до Драгаша, пристали су на жртву која се зове „свакодневица у енклави“, на свесно претварање живота у животарење. Међу њима налазе се и храбри горштаци са обронака Шар-планине, из места Готовуша. И запамтите: они не чувају српске гробове! Напротив! Они чувају српску колевку! Једину праву и аутентичну. Они су чувари места, где је настало, постало, именовано и крштено, све оно што данас знамо као: Србија и Срби.

 

 

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.