ПолитикаСЕЋАЊЕ НА 5. ОКТОБАР: Последња балада о политици једног „покојног“ борца против ветрењача

Никола Трифић6. октобра 2019.1 min

Аутор текста је Сава Грујић, песник и писац. Сава Грујић је рођен 6. јануара 1979. године у Ковину, где и данас живи. Објавио је две збирке песама:  „Изнад времена“ (1997.) и „Као ово или као оно“ (2006.). Такође аутор је збирке кратких прича „Тренутак преображаја“ из 2013. године. Тренутно ради на роману „Урбане Сенке“.

Овај текст је јадиковка и сведочанство једног човека- који је дао више него што је могао, и који је веровао више него што је смео.

Свака власт је штетна и непотребна за државу- Михаил Бакуњин.

Много пута сам за својих 40 година рекао да више нећу коментарисати, нити писати, нити говорити о политици. Али сам исто толико пута појео говно! И ево, једем га и сада, са кашичицом за сладолед. Пажњу ми привлаче вести, које с времена на време чујем на ТВ-у или прочитам на нету. Па, ј*бем му, зар нико не види да се исто говори и сервира већ деценијама уназад? Празне приче за манипулисање оваца у људском облику… За залудели, полудели, резигнирани и изиграни народ.

Сава Грујић

Сава Грујић- песник и писац

Неке старије генерације памте деведесете. Ја припадам једној од тих уклетих генерација, а волео бих да није тако! Ј*боте какве су то године биле!? Политика ми је први пут ушла и уши и мозак, почетком те деценије, тачније, када је лидер тадашње опозиције Вук Драшковић предводио уличне, деветомартовске демонстрације против тадашње власти, сада покојног, озлоглашеног председника Слободана Милошевића. Имао сам 11 година и тада сам први пут видео како полиција туче, кида, ломи и бије свој народ. Тада сам први пут схватио, да се у циљу чувања позиција, фотеља и власти, могу извести тенкови на улице главног града. Онда си уследиле инфлације због којих је мој отац 94. преминуо, јер ујутру прими плату, за коју увече није могао да купи ни ролну тоалет папира да обрише дупе, јер није могао да састави крај са крајем, јер није могао нормално да храни, школује и подиже свог сина. Једноставно, срце је пукло.

Онда су уследили ратови на простору бивше Југославије и са собом у пакету донели општи хаос, мржњу, зверство, насиље, убијања, клања, силовања, малтретирања, мучења… Све сам то, тада, гледао и слушао путем медија и онако клиначки схватио да живимо на веома проклетом месту. На Балкану!

Затим су уследиле нове демонстарације. Неколико пута заредом, у неколико година које ће доћи. Па је уследило бомбардовање, па вечита неуспешна борба за Косово и све оно што је у 78 дана колико су нам на главе падале бомбе, и убијале, и уништавале земљу, мостове, зграде, инфраструктуру, дошло. Па ипак, некако смо и то преживели, онако пуни ината и пркоса издржали до краја, али рањени, осакаћени, уништени… За сва времена.

2000. године отишао сам у војску, и 5. октобра коначно је са власти срушен Слободан Милошевић. Били смо тада у пуној ратној опреми и само смо чекали да нам се изда наређење да изађемо на улице, да бијемо сопствени народ, а можда и да убијамо. Мислили смо да ће се поновити 9. март, али срећом није, и хвала Богу на томе.

Пети октобар

Велике демонстрације против Слободана Милошевића 5.10.2000

Тог октобра војску сам служио у Нишу, у касарни „Бубањски Хероји“, и сећам се како су се паду председника, радовале чак и старешине. Међутим прошло је и то… Дошла је нова власт и тада сам искрено веровао да ће овој земљи кренути боље, да ће овај народ почети да живи нормално, и колико, толико срећно. Али и тада сам се преварио, а моја вера и нада, угасила се заувек.

Из историје је познато да Србин убија своје владаре. Тако је убијен и тадашњи премијер Зоран Ђинђић, чије е убиство донело, одавно цветајући криминал. Била је то једна лоша епоха у овој земљи.

Године су пролазиле, доносиле су лажи. Лажи које су излазиле из уста политичара, који су се мењали попут смрдљивих чарапа, на сј*баној политичкој сцени. Крао је ко како стигне, ко шта дохвати, ко силом узме и отме. Продаваоло се уздуж и попреко и уништавало нашироко. На крају није остало ништа. Само пустош, огољеност, огорченост, очај, глобално депресивно стање, једне мале земље на брдовитом Балкану, и једног малог, с*ебаног, од*ебаног и раз*ебаног народа! Отписаног од свих.

И шта сад? Где смо данас? Која је разлика од тог мрачног јуче? Постоји ли лепше сутра? Чекају ли нас нека нова и ведрија јутра?

Не, не и не, драги моји пријатељи. Једна моја, мени драга и нешто млађа пријатељица, пуна бунтовног духа, енергије и гнева, говори о неким новим револуцијама и променама, Док она прича, ја само слушам и трепћем ко сова, немоћан да кажем било шта паметно и мудро… Али, рећи ћу сада! Борите се! Борите се за себе и ваше сутра! Мењајте ако можете да промените. Ја више не могу. Лупао сам ја у своје шерпе и лонце и звиждао у пиштаљке… Драо се на улицама, јурио и тукао са пандурима. Бубреге оставио на асфалту, на београдским Теразијама, тачније код хотела „Москва“.

Те батине памтим и сада и осећам, и осећаћу их целог живота. Не могу више. Као и многи други у овој земљи. На млађима свет остаје, па нек грува… Желим вам срећу!

Али ево, подржавам вас. Јавно говорим и кажем, дајем глас за сев оно што мислите и хоћете да урадите. Оживите анархију! Вриштите! Крикните! Нека вас чују глуве уши власти! Изађите на улице! Учините да се макар у ваздуху осети побуна. Смислите нешто, је*и га.

Нећу да именујем ниједног политичара са садашње сцене, ове политичке трагикомедије, али остајем при изјави: Да су све то иста говна, која различито смрде! Све су то је*ене маске председника, министара, премијера, вршиоца дужности, на лицима грамзиваца и похлепних гмизаваца.

Ма ништа више нећу да кажем, инаће ћу почети да бљујем, да п*шам, да с*рем на све њих. И само ми једно није јасно? Ако сте нашу будућност већ одавно уништили, зашто је уништавате и нашој деци?

Крај! И никада се више неће наставити.

Сава Грујић

 

 

 

 

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

2 коментара

  • Simeon

    6. октобра 2019. at 21:06

    Na zalost prokockali smo i izdali 5. oktobar. Srbija je u dva navrata u skorijoj istoriji imala veliku sansu da napravi ozbiljnu drzavu, prvi put posle Velikog rata i drugi put 5. oktobra, i oba puta smo prodali sebe. Tekst je autenticno svedocanstvo vremena, potpisujem svaku rec.

    1+

    Оставите коментар

  • Чича Јова

    6. октобра 2019. at 21:21

    Види се да је текст писао писац, просто ниво реченог и предоченог је изузетно висок. Поготово увод и завршетак гађају суштину! Ипак, имам критику: Како рођаче са 40 година не могу више! Па тек сада мораш, нема места песимизму! Па нећемо ваљда деци од 20 година да пустимо да мењају ствари, и да још у томе буду сами?! Ако ја са скоро 60 могу, ти не да можеш него мораш!

    2+

    Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.