ПолитикаСрбија и Црна Гора- два ока разрока

Никола Трифић24. октобра 2019.1 min

Мирослав Крлежа највећи хрватски писац је објашњавајући разлику измећу Срба и Хрвата, изговорио своју чувену, готово епску реченицу: „Срби и Хрвати су две половине једне те исте кравље балеге, коју је точак запрежних кола историје немилосрдно прегазио и поделио на два дела“.

Волео је Крлежа још да дода: „Сачувај ме Боже хрватског господства и српске храбрости“. Ех, ти писци и њихове мудролије?! Ипак, тешко је рећи да велики Мирослав није био у праву. Историчари ће се вероватно сложити, „повјесничари“ сигурно неће, али ген, корен, невероватна склоност аутодеструкцији и насушна потреба за константном деобом, неумољиви су у свом доказном поступку.

Но, ако су Срби и Хрвати како Крлежа каже „две стране исте балеге“, шта су онда Срби и Црногорци? Односно ком делу већ подељеног говнета ова два народа припадају? Можда бих могао специјално за ову прилику да искористим ону „Мајку му Божју“, омиљену узречицу мрског ми друга Тита и да на њу додам: Није говно, тј. пардон балега бурек па да се дели на четвртине и осмине. Ипак, ово је Балкан и земље Јужних Словена, народа великих снова и малих визија, тако да је све могуће, па и то да Срби и Црногорци међусобно буду супротстављени!?

Србин и Црногорац

Сведоци смо сви да некадашња „два ока у глави“ Србија и Црна Гора, данас гледају прилично разроко, свако на своју страну не марећи за ово друго. Од када се Црна Гора одвојила од државне заједнице „СЦГ“ 2006. године, чињеница је да између две земље и два народа, или како је бар мени драже- једног народа одвојеног „нико не зна како и због чега“, постоји анимозитет на стероидима који буја, јача и прети да постане прави монструм који ће срушити све оно што спаја Србију и Црну Гору.

ЗАШТО?

Заправо, одговорност лежи и на једнима и на другима. Србија се тешко мири са чињеницом да се Црна Гора одвојила, и да је њено одвајање последњи и највећи показатељ да је Југославија била највећа српска грешка! Ни мање ни више него „играње“ са својом државношћу, својим именом и презименом; коцкање са свим тековина велике победе у Првом светском рату, које је на крају скупо коштало. С друге стране Црна Гора покушава да на силу изгради свој нови идентитет, који по дефиницији мора бити не само другачији од српског, него на жалост и анти-српски.

Ипак, време је да и једни и други изађу из „врзиног кола“ и прихвате реалне чињенице, Србија политичке, а Црна Гора историјске. Србија неће вратити Црну Гору, нити ће од ње успети да направи нову Републику Српску. Црна Гора је своја и независна, и доноси политичке одлуке у складу са својих интересима, макар и перцепција тих интереса била погрешна.

Исто тако Црна Гора мора да схвати, да не може, па чак и не сме да гради свој идентитет оспоравајући вековно присуство српске идеје, нације, цркве и језика на својој територији. Недавни потези црногорских власти са циљем да се оспори српски језик и узурпира имовина Српске православне цркве су опасно играње ватром које ништа добро никоме не може донети.

На крају крајева, на читаву ствар треба гледати крајње прагматично: Србија је изгубила море, а Црна Гора Београд као своју испоставу! Изабрали смо да једни другима будемо странци, и то је то. Сваки човек има право да се изјашњава како жели, такође и да оспорава шта жели, али пре свега има право да буде уважен и поштован где год да живи.

И оно што је речено је сасвим довољно. Нема потреба потезати теже аргументе и теже речи. Уместо копања дубоко у земљу у потрзи за почетком заједничког нам корена, боље би било закопати новонастале вештачке тензије и уредити живот обичних људи.

У односима Србије и Црне Горе, много пре било чега, а поготово много пре политике, улогу морају да играју здрав разум и здрава логика. Не постоје две ближе земље и два ближа народа. Толико блиска, да је о свакој разлици беспредметно расправљати. И без обзира на сву разрокост и различитост својих погледа, Србија и Црна Гора јесу два ока исте главе, иако скорија историја и актуелни политички тренутак показују- да је на жалост та глава без мозга.

 

 

      Посвећено Момиру Булатовићу великом Србину и Црногорцу и његовој поносној људској и политичкој борби да се између Срба и Црногораца стави знак једнакости.

момир Булатовић

Момир Булатовић 1956.-2019.

Момир Булатовић рођен је у Београду 21. септембра 1956. године. Отац му је био официр ЈНА, због чега се у раној младости често селио. Основну и средњу школу завршио је у Задру, а у Подгорицу, односно тадашњи Титоград долази 1975. године. У главном граду Црне Горе дипломирао је, а касније и магистрирао на Економском факултету, на којем је извесно време радио као асистент. У политику улази 80-их година као члан СК Црне Горе. Од 1990. до 1998. обављао је функцију првог демократски изабраног председника Републике Црне Горе у оквиру СФРЈ и СРЈ. У кратком периоду од 98. до 99. налазио се на челу савезне Владе СРЈ.

Остаће упамћен као искрени борац за заједништво српског и црногорског народа, као и велики критичар политике Мила Ђукановића. Преминуо је у Кучима 30. јуна ове године у 63. години.

Никола Трифић

Главни и одговорни уредник

2 коментара

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.