СпортСрпски рукомет- смрт је одавно ту, на васкрс се још чека!

Joван Јоцић21. јануара 2020.1 min

Рукометна репрезентација Србије поново је доживела дебакл на једном великом такмичењу. На Еврепском првенству које је по први пут организовано у три земље (Аустрија, Норвешка, Шведска) , рукометаши Србије претрпели су сва три пораза у групној фази. „Орловима“ су прво главе дошли Белоруси са победом 35:30, а након тог уводног- уследила су још два тежа и болнија пораза: од Црне Горе 22:21 и од Хрватске резултатом 24:21.

И заиста чини се да је српски рукомет давно испричана прича. Све аномалије које прате наш национални тим последњих 20 година, дошле су до изражаја и на овом великом такмичењу.  Наравно, из овог угла најлакше је сручити дрвље и камење на селектора Перуничића и момке који су представљали Србију на Европском првенству. Ипак, колико год то парадоксално звачало- они су најмање криви. Игра и резултат Србије у три утакмице групне фазе ЕП, само су последица дугогодишњих узрока који разједају српски рукомет. На несрећу по навијаче Србије, виђена слика на мечевима са Белорусима, Црногорцима и Хрватима, није само пролазна лоша фаза, или обичан спортски кикс. Напротив, то је наставак сада већ вишедеценијске катаклизме рукомета у Србији.

Рукомет

Поражавајућа слика репрезентације Србије са утакмице ЕП против Црне Горе. Фото: Небојша Симић

ДУГОГОДИШЊА ДЕКАДЕНЦИЈА

Стручњаци су сагласни да Српски рукомет већ 20 година море два велика проблема Први је тај, што не постоји озбиљна организација овог спорта у Србији. Клубови функционишу крајње хаотично- без праве структуре и без одговарајуће помоћи државе и спонзора. Српски клубови већ одавно нису иоле релевантан фактор чак ни у регионалним, а камоли у европским оквирима. Другим речима: сви су испред Србије! Црногорци, Македонци, Мађари… Наравно, о Хрватима не треба трошити речи. Буквално сви! Или, ако ћемо сопствене утехе ради да погледамо у Албанију, БиХ и Бугарску, можемо да преформулишемо па да кажемо: скоро сви.  Јасно је, да је „по среди“ крајњи јавашлук- потпуни изостанак система и организације. Клубови морају бити база, а они то нису. Често се талентовани играчи још у омладинском погону гурају у страну, док се протежирају они са „плићим“ талентом, али дубљим џепом својих родитеља. Савез је на жалост у тој тужној причи, локомотива суноврата српског рукомета. И стално се, бар у медијима и јавности потенцира она прича: „о недостатку компетенције“. Није тешко закључити: рукомету у Србији недостају прави љути на кључним позицијама. Њихов изостанак већ деценије рађа други велики проблем: српски рукомет је спор, пасиван, без модерне транзиције у игри, без контранапада као оружја; али и без праве хемије међу играчима, правог набоја и самопоуздања. И таква анемична крвна слика српског рукомета видљива је и у клубовима, и у репрезентацији (поготово у репрезентацији).

Суштински завршетком 90-их, завршила се и ера у којој се у Србији играо озбиљан рукомет. Сребрна медаља са ЕП 2012. које је организовано у Србији- била је само „позитиван инцидент“ на добро утабаном путу суноврата. Реално, све оно што 20 година у назад гледамо у српском рукомету- је ништа друго него пад, мука, па ако хоћете и срамота!

И за крај- у виду закључка можемо да парафразирамо наслов овог текста који је можда и најбоља дијагноза српског рукомета: На жалост он је мртав! И на још већу жалост- Европско првенство у Аустрији, Норвешкој и Шведској, је показало да његов дуго чекани и жељени васкрс није ни близу.

Joван Јоцић

Новинар

1 коментар

  • Gradjanin

    23. јануара 2020. at 20:17

    Da mi je neko nekad rekao da ce u Srbiji postojati sport koji ce me razocarati vise od fudbala ne bih mu verovao, ali eto i do se desilo! Nas rukomet je dno!

    0

    Оставите коментар

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити објављена.